Nastupali ste na operskim scenama širom sveta, od Australije, Evrope do Amerike, a danas ste daleko od očiju javnosti, zašto?
– Posle 25 godina pevanja iz porodičnih razloga odlučila sam da ranije završim karijeru operskog umetnika. Već više od dve decenije živim u Kaliforniji. Pokušala sam da ostanem aktivna usavršavajući strane jezike i završavajući Školu za unutrašnji dizajn. Ipak, na kraju sam shvatila da je moje najveće zadovoljstvo u muzici.
Kako ste se odlučili da se posvetite pedagoškom radu?
– Prvi korak ka povratku muzičkoj aktivnosti napravila sam kada sam počela da predajem pevanje na Sadlbek koledžu u Kaliforniji. Posle boljeg upoznavanja s muzičkim programom u američkom školskom sistemu, a posebno načinu rada na pevačkom odseku, počela sam da razmišljam o osnivanju instituta koji bi se bavio isključivo ljudskim glasom. Dobri rezultati su vrlo brzo došli na internacionalnim i američkim takmičenjima.
Kakvo je interesovanje za opersku umetnost u Americi?
– Izuzetno veliko, tako da postoje centri koji već dugo neguju tradiciju dobro organizovanog muzičkog života, kao što su Njujork, San Francisko, Čikago, Los Anđeles. Orandž Kaunti, u blizini Los Anđelesa, gde živim, postao je značajan muzički centar. Shvatila sam da bi on bio idealno mesto za moj institut, koji sam na kraju i osnovala 2012. godine pod imenom OC Ars Vocalis Academdž.
Dovodite studente iz Amerike u Evropu, tačnije u Italiju, što je pravi kuriozitet.
– Iste godine kad sam osnovala institut, dobila sam poziv da održim master klas u Italiji za Festival opere u Rimu. Tada sam odlučila da organizujem letnji program u italijanskoj prestonici, a ne u nekom malom mestu, kao što je slučaj sa većinom letnjih programa.
Da li ste zadovoljni odlukom?
– Karijera operskog umetnika bila je vrlo bitan deo mog života. Volela sam svoj posao ali sebe sam uvek smatrala nestrpljivom osobom i nisam verovala da ću u sebi naći toliku količinu strpljenja u pedagoškom radu. A to je upravo ono što me je potpuno ispunilo i radim to sa mnogo strasti
