Naš Ilija Miki Vujović (70) bio je “dobar ko hleb”, a zemljaci će reći: “Miki je bio bolji od najboljeg hleba.” Otišao je zauvek i sa teško objašnjivim uzrokom. Nema onog kojem na molbu nije pronalazio lek, lečio je znane i neznane, a sebe nije znao, ni na listu prioriteta nije se stavio. Uvek je govorio: “Neka bude drugom, meni je dosta i malo.”
Ilija Miki Vujović nas je napustio 31. marta 2021. godine. U tom činu potvrdilo se da je mart koban za porodicu Vujović. Dolaskom proleća tragično su mu stradali tada šesnaestogodišnja kćerka Mima (1993) i skrhana bolom supruga Nevenka (1997), a ovaj mart nam zauvek uze i Mikija. I nije u pitanju mrska korona, ali jeste slabo zdravlje i samozanemarenost, a kako je bio dobročinitelj i oličenje humanitarca, najslikovitije je reći: “Posustalo mu srce od prevelike dobrote.”
Od osnivanja KUD Kozara (naglašavao je: “Jugoslovenska Kozara”, želeći da mi bivši i dalje budemo zajedno i jedno), preko ratnih mrcvarenja, pa korone i svakog neizvesnog dana, Miki je od glave do pete bio naš i za nas. Otkud mu snaga, otkud energija?! Nizom godina u susret novogodišnjim, božićnim i vaskršnjim praznicima nemerivom upornošću prikupljao je čokoladne poslastice u šarenim folijama, na vreće, i nosio ih ili slao u Beograd, naslovljeno oboleloj deci u Institutu za majku i dete. Sve što je u korist izlečenja bilo nemoguće nabaviti, Miki je bio tu. Koliko li je života spasao, koliko sunca uneo u domove bolesnih! Bio je bolji od svih nas dijasporaca, od svih Srba u matici i rasutih širom sveta. Bio je samo jedan Miki.
Ako dolazi teško obolelo dete u Pariz na lečenje, sve formalnosti sređuje Miki. Uz detetovu porodicu sa nadom preživljava svaki taj tren.
Ako dolaze u Pariz srpski lekari na seminar, svu administraciju, pa i bedževe, obezbeđivao je Miki.
Obilazio je sve srpske restorane, prodavnice, Dopunske škole, molio za pomoć rodu svom, nikad se umorio, a i nikad odustao. Mikija može opevati armija lekara, bolesnika, sugrađana, kako Srba, tako i drugih. Vasionska mu duša. Pa koji bi to dijasporac svake godine desetinama žena za Osmi mart poklanjao po ružu?! Pri tome je svaka žena za njega bila – cvet.
Tokom nedavnog obeležavanja Dana žena “Vestima” se pohvalio da u adresaru ima upisanih 268 brojeva telefona “nežnijeg pola” i svakoj je čestitao praznik. Baš džentlmenski, srce da im razgali.
Svi smo voleli Mikija. Običavao je da u putnu agenciju kod drugara Miće Aleksića majušnom rakijicom nazdravlja znanim i neznanim, a onda bi na Trgu Republike ispraćao i dočekivao Fudeks autobuse, zemljaku da se nađe pri ruci. I umesto Ilija i Miki, mogao je da nosi i ime Humanost, Dobročinitelj ili Srce. Neponovljivi Miki.
Pio je Miki i svakodnevnu medovinu, sokove od sina Olivijea, rengentskog tehničara u državnoj bolnici i unuka Aleksi (13) i Antoni (10). Na njima je da produžuju Mikijevu lozu. Dijaspora će sa tugom i ljubavlju ispratiti svog Velikog Mikija, poreklom Crnogorca, koji će prema vlastitoj želji počivati na groblju u Lovćencu (Vojvodina), večno povezan sa svojim najvoljenijima, Nevenkom i Mimom.
Neka ga anđeli čuvaju!
Bio oslonac mnogima
– Kad sam čuo tužnu vest, plakao sam kao dete. Bio je moja desna ruka za sve, u svemu me je podržavao, pomagao, bio oslonac. Ne mogu da zamislim nastavak bez njega. Sve što je u čoveku najbolje – imao je on. Teško mi je – kroz suze je izgovorio Bojan Sinadinović, predsednik KUD Kozara.
Kozarina veteranka Živka Mančić je bolno procedila:
-Duša me boli za njim. Takav humanitarac se više neće roditi.
Nijednom posustao
Ilija Miki Vujović, iskusni medicinski radnik, koji je sve do odlaska u penziju danonoćno bdeo nad decom i odraslima za koje kažemo da su se našli na tankoj liniji koja deli život od smrti, svoj radni vek okončao je u Parizu, gde je pre više od četiri decenije otišao iz rodnog Lovćenca, vojvođanskog sela. Za sve to vreme donosio je deficitarne lekove mnogobrojnim zemljacima, a kasnije i štićenicima Humanitarnog mosta. Od toga, pune dve decenije, svake godine je za Božić i Vaskrs slao pakete u koje bi i odrastao čovek mogao da stane, pune slasnih đakonija koje je pripremao zajedno sa svojim prijateljima i decom iz dopunskih škola u Parizu. Za male pacijente Odeljenja za hematoonkologiju Instituta za majku i dete u Novom Beogradu.
