Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Pol di Boše u tekstu objavljenom 25. februara 1916. godine piše o daljem povlačenju srpske vojske i heroizmu njenih ratnika, taktici neprijatelja i ponašanju nemačkih zarobljenika, za koje kaže da su bili mnogo manje otporniji od Srba.
Prosili koru hleba
“Skoro svakog dana su se viđale grupe nemačkih zarobljenika u toku noći kako odlaze u pozadinu. To su bili uglavnom prosedi ili sasvim mladi ljudi, ostavljajući utisak jedne trupe dosta slabijeg kvaliteta i heterogenog sastava. Samo podoficiri, solidni momci, dobro uvežbani, imali su zaista vojničko držanje. Ostali su izgledali umorni, kao otupeli
od intenzivne obuke koju su imali, od stalnih prebacivanja sa jednog fronta na drugi, suviše brzom akumulacijom brutalnih i novih utisaka. Beskrajno manje otporni od srpskih
vojnika s kojima su morali da žive zajedno u nedeljama koje su sledile, oni su se mnogo napatili. I oni su išli sporih i nespretnih pokreta, poniznog izgleda i zaplašeni.
Nemajući ni dostojanstvo Austrijanaca, ni divlji stoicizam Bugara, njihove braće u bedi, mnogi su prosjačili.
Prepoznajući u meni stranca, oni su se trudili da me ražaloste svojim pričama… Rado su priznavali hrabrost protivniku, njegovom preziru smrti, njegovim vojničkim kvalitetima. Ali bilo je i drugih, koji jedino u nadi za koru hleba, nisu se kolebali da se odreknu svoje zemlje, pribegavali su bednom laskanju”, izveštava Švajcarac.
Nemačka taktika
Gledajući zarobljenike, Srbi su bili još više ogorčeni, jer su smatrali da bi sa jednakim oružjem lako nadvladali takvog protivnika.
“Jedan oficir mi je rekao ‘Pogledajte te ljude, uzalud ih je više od nas, ako bi nas saveznici otarasili Bugara, mi bismo ih zgazili.’ Drugi mi je rekao ‘To je pešadija trećeg reda’. ‘Oni nas tuku tehnikom, ne snagom. Njihova artiljerija je strašna…’
Nemačka metoda je zaista bila svuda i uvek ista. Prvo su topovi otvarali vatru u dve povezane faze, jedna je očistila neprijateljske položaje, a druga je činila bedem koji sprečava pojačanja i preseca odstupnicu vojnicima sa prve linije. Najzad, kada je procenjeno da je priprema bila zadovoljavajuća, pešadija je napredovala u malim formacijama od pedesetak ljudi, primoravajući tako srpske pešadince da se otkriju. Svaka od tih grupa je imala telefonski aparat sa sobom. Njihov je jedini zadatak bio da lokalizuju neprijatelja i da navode artiljerijsku paljbu. Oni su napredovali sporo i oprezno, zadovoljavajući se zauzimanjem terena očišćenog od granata”, navodi Di Boše.
Korak po korak
Deprimirani neprekidnim bombardovanjem, nemajući ništa drugo da suprotstave dalekometnim nemačkim oruđima osim nekoliko poljskih topova, Srbi su se povlačili korak po korak.
“Danju su se ukopavali u svoje male rovove, zatim, noću, prelazili u ofanzivu. Znajući unapred da će uskoro morati ponovo da se povlače, da nije bilo nikakve nade da će sačuvati osvojene položaje i da će najzad biti pregaženi teretom brojčane nadmoćnosti, izgladneli, premoreni, oni su iznenada ponovo dobijali svoj lepi nekadašnji elan i bacali se kao ludi kroz mrak, vođeni sevanjem mitraljeza koji su ih kosili u jurišu sa tom jedinom i zadnjom idejom u svojim pomračenim mozgovima, koja je sažimala sve njihove žalosti, mržnje i želje za osvetom, ubiti što je moguće više, pre nego što sam ne pogine”, opisuje novinar.
Kao mesečari
Srpski vojnici su noću išli u silovite napade, čisteći suprotni rov bajonetima ili bombama. Švajcarski izveštač piše da je omiljeno oružje srpskog pešadinca bila bomba, koju nosi kao kakvu čuturicu i od koje se nikad ne odvaja.
“Malo pre zore, iscrpljeni, posrćući kao pijanci, silno željni sna, vraćali su se na položaje za odstupanje izabrane predhodnog dana – da sačekaju tamo, zasuti vatrom, sledeću noć. Neispavanost i rastrešenost izazvane bukom eksplozija, zamorenost mišića, psihička napetost i glad su kod njih prekinuli tok misli. Oni su izgovarali samo nejasne i neskladne reči. Svako pitanje ih je primoravalo da se koncentrišu i bilo je bolno. Pitao sam jednog podoficira da mi pojasni jedan datum. On je pokušao i na njegovom licu se prvo videlo zaprepašćenje, zatim zabrinutost i najzad bol, jedna surova bol. Nije mogao. Verovao sam jednog trenutka da će se rasplakati. Živeći u stanju strašnog grča, te hiljade ljudi su išli kao mesečari, kao poludeli ili podivljali, neosetljivi na sve, budeći se samo da ubiju, ili umru”.
Na pola puta
Malo posle 15. novembra, celokupna srpska armija je prešla na nove teritorije.
“Cela Stara Srbija je, dakle, bila izgubljena. Stada, namirnice, sve vrste materijala, sve je to bilo ostavljeno da bi se bar municija spasila. Pa ipak, i ona je bila znatno žrtvovana. U nekim jedinicama moralo se već štedeti na granatama. Ostalo je stočne hrane i žita samo za desetak dana. Tako mi stigosmo na pola puta naše golgote”, piše Švajcarac.
