Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Srbi su se povlačili preko kosovske ravnice prema planinama Albanije. Put je, piše Di Boše, bio zasejan leševima, a velika jata gavranova kružila su iznad kolona u pokretu. Ljudi više nisu govorili, bili su rezignirani, a većina se predala fatalističkim sanjarenjima. Drugi su se revoltirani upustili u sarkazam i bogohulstvo.
Pesma iz očajanja
“Bilo je i onih koji su u naletu besnog očajanja zapevali. I to su bile stare narodne pesme, posebnog ritma, koje su se završavale dugačkim žalopojkama ili promuklim i divljim uzvicima, sa refrenima surove ironije praćene odbojnim smehom, eksplozijom mržnje, besnim izlivom tuge i ljubavi, potresnim oproštajem za izgubljenom otadžbinom…Celom dužinom puta su bile gužva i glad. Hranilo se lešinama. Palačinke od kukuruza – kada ih je bilo – koštale su bar 12 franaka. U tim ogoljenim krajevima nedostajalo je drvo. A ranjenici koji su se tu slučajno našli proveli su noć u blatu, bez vatre. Mnogi su, uostalom, pomrli na putu… Ja sam verovao da sam kroz slične prizore bede očvrsnuo, ali to što ću videti u toku tih nekoliko etapa pomaklo je za mene granice užasa. To su bili sasvim mladi ljudi od 14 do 18 godina. U momentu invazije, znajući sudbinu koja ih je očekivala ako bi pali u ruke Austro-Nemaca ili Bugara, oni su bili masovno evakuisani u pozadinu. Prošli su tako gotovo pet stotina kilometara, bez hrane, spavajući pod vedrim nebom. I najzad, bili su okupljeni oko Prizrena, njih oko 40.000. Oni su tamo ostali, prepušteni sami sebi, logorujući na starim turskim grobljima, živeći od crkotina i praveći od sasvim sveže kože velike široke haljine koje su nosili sa krznom izunutra i još krvavom kožom okrenutom prema spolja”, piše Švajcarac.
Padali od iscrpljenosti
Posle izvesnog vremena, ne znajući šta da rade i u nemogućnosti da ih ishrane, vojne vlasti su odlučile da ih otpuste. Rekli su im da idu kući, jer će tamo imati bar nešto da pojedu. U tekstu objavljenom 19. marta 1916. godine, Di Boše je zabeležio da su otišli u manjim grupama.
“Mnogi, imajući ranjene noge, išli su sa velikom mukom, oslanjajući se na dugačke štapove. Njihove oči, ugašene i bezbojne – izražavale su samo jednu neizrecivu iscrpljenost. Koža njihovih upalih obraza, tvrda, suva i izborana bila je zelena ispod štroke. Na svakih četvrt sata oni su se zaustavljali, legali u mokru i prljavu travu, ili su skidali svoje rite da ih očiste od vaški. Izgled tih tela je bio zastrašujući. Koža je bukvalno lepršala na rebrima i padala u borama na stomak. Udovi su bili toliko mršavi da su zglobovi izgledali kao lopte, a lopatice, iz dve duge brazde ispod potiljka, iskakale su kao patrljci od krila. Neki su već definitivno pali. Drugi su već posrtali. Njihove noge su još uvek išle, ali gornji deo tela je bio zahvaćen nekim čudnim ljuljanjem. Ruke i glava su pratile te pokrete neusklađeno. Zatim, malo po malo, brada je pala, usta se otvorila, a oči su fiksirale horizont sa čudnom upornošću. Ti, to se znalo, nisu preživeli dan.”
U Dušanovom gradu
Posle pešačenja kosovskom ravnicom ratni izveštač stiže u Prizren.
“Najzad, ipak, to je bila zadnja ravnica, šljunkovita i pusta, pustošena od albanskih pljačkaša, na čijem kraju se nalazio stari grad Prizren. Tu sam stigao jedne lepe zimske večeri. Jedno dugačko mračno i prljavo predgrađe, u turskom “stilu”, odvelo me je u centar grada. Male ulice neravne i kamenite bile su prepune sveta. Nigde svetla. Zaglušujuća galama se probijala između tihih i crnih kuća. Svuda su se valjali vojnici, pijani od umora i gladi. Jedna brza i hladna reka tekla je u senci i vrlo tiho žuborila. Sasvim visoko, kao kruna na igli od kamena, uzdizala je u nebo svoje moćne ruševine jedna stara tvrđava. To je bio, doznao sam kasnije, stari zamak čuvenog Dušana Silnog. Prizren je onda bio prestonica jednog mladog carstva. Posle toliko vekova Srbija upravo umire u istom gradu koji je bio kolevka njene istorije i sile”, piše novinar.
Prijateljski doček
Di Boše je u Prizren stigao praznih ruku, izgladneo, štrokav i pun vaški. U kantini glavnog štaba, dočekali su ga, kako je sam opisao, veoma prijateljski i ohrabrujuće.
“Verovalo se da sam odavno zarobljen. Situacija je, u tom momentu, bila beznadežna. Prvo se smatralo da će se neprijatelj zadovoljiti okupacijom Stare Srbije i Makedonije i da se neće usuditi da se suoči sa pustinjama Albanije. Međutim, upravo je stigla vest da su značajne snage napredovale u pravcu Peći, Đakovice i Prizrena u očiglednoj nameri da preseku put koji je povezivao ta tri grada, da sateraju u planinu tri armije koje su ih držale i da ih unište pojedinačno”, navodi on.
Parče domovine
Srpsko začelje, koncentrisano u kosovskoj ravnici, bilo je prinuđeno da se još povuče.
“Zadnji izlaz, na jugu prema Bitolju, bio je definitivno presečen. Saveznici, u dolini Vardara, već su se borili povlačeći se prema Solunu. Sve je bilo izgubljeno. Trebalo se povući još dalje, preći i ostaviti taj zid od leda i kamena iza sebe, i upustiti se u nepoznato, prepustiti neprijatelju poslednje parče domovine i učiniti najveću žrtvu. I ja sam tamo gledao u toku nekoliko dana jedan narod u agoniji, strašnoj agoniji jednog bića pogođenog u punoj mladosti i koje je rešilo, znajući da bi svaka pobuna bila uzaludna, da polako umire”, piše švajcarski izveštač.
