Povratnici u Srbiju: Prevodilac ne razume Srbiju

Teško do posla u Srbiji: Tijana Delić

 

Tu, međutim nije bio kraj, jer je kucajući na vrata za zaposlenje neretko naišla na odbojnost i strah rukovodstva i zaposlenih, da je neko ko dolazi da im otme posao. Zato se verovatno u Srbiju ne bi ni vratila da je zaposlenje nije čekalo.

Kada je shvatila da proces nostrifikacije njenih inostranih diploma nije ni malo lak, počela je da radi bez inostranog zvanja za koje se školovala.

– Čuvši svedočenja mnogih povratnika koji su se zaglavili u mukotrpnom i skupom procesu priznavanja strane diplome, odlučila sam da u Srbiji radim sa onom koju sam stekla na osnovnim studijama anglistike Filološkog fakulteta u Beogradu dok se proces priznavanja zakonski ne reguliše i sistematizuje. Moja je sreća što sam fakultet završila u Srbiji, dok su mnogi koji su se školovali van naših granica sprečeni da rade, osim povremenih izuzetaka kod privatnika, sve dok im se diploma osnovnih studija iz inostranstva ne prizna – objašnjava Tijana, koja paralelno radi u jednoj italijanskoj kompaniji i predaje engleski u beogradskoj Filološkoj gimnaziji.

Osvrćući se na odluku da posle završenog fakulteta nastavi školovanje na Apeninskom poluostrvu, otkriva nam da upis nije bio ni malo lak.

– S obzirom da u tom trenutku nisam znala za Organizaciju srpskih studenata u inostranstvu (OSSI) i nisam imala vezu sa njima, bila sam primorana da sama prođem mukotrpan proces prijave na inostrani fakultet – priča ona.
Kao jedinu opciju, izabrala je prestižnu visoku školu za prevodioce Univerziteta u Trstu, nekada Scuola Superiore di Lingue Moderne per Interpreti e Traduttori SSLMIT, danas IUSLIT.

– Taj fakultet nudi obrazovanje koje još uvek nije dostupno u sistemu formalnog obrazovanja u Srbiji, a to je profil konferencijskog prevodioca za simultano i konsekutivno prevođenje i stručnog prevodioca, i to sa srpsko-hrvatskim jezikom kao jednim od mogućih jezika prevođenja – tumači naša sagovornica, objašnjavajući da nepostojanje njene profesije u nacionalnom okviru kvalifikacija i jeste glavni problem prilikom priznavanja inostrane diplome.

Tijanu je kada je konkurisala čekala složena selekcija "rame uz rame" sa italijanskim studentima, ali se u jakoj konkurenciji izborila znanjem.

– Studije koje sam upisala 2011. traju dve i po godine sa apsolventskim rokom za pisanje teze. Završila sam ih kao redovan student 2014. godine i mada se nazivaju magistraturom, u srpskom sistemu bi se priznale kao "dvogodišnji master" – tumači ona.

U Trstu se tokom studija susrela sa jako stručnim i predusretljivim profesorima.
– Oni su na moje mejlove slali odgovore već dva minuta kasnije, bili su uvek raspoloživi za konsultacije, obaveštenja o seminarima, praksama, mogućnostima za zaposlenje – priča Tijana.

Diplomirala je sa najvišim ocenama i pohvalama, a o njenom znanju dovoljno govori činjenica da su je za prevođenje konferencija u Italiji direktno preporučile dve profesorke na fakultetu.
 

– Njihov zakon reguliše broj sati koje strani studenti mogu da posvete plaćenom radu, što spada u kategoriju "part time" sa primanjima koja mogu da budu i više nego dovoljna za život, u kombinaciji sa državnom stipendijom koja se dobija na osnovu ekonomskog statusa i uspeha na studijama – priča ona.

Po završetku predavanja, a pre odbrane magistarskog rada u Italiji, Tijanu u domovinu vraća poslovna ponuda.

– Od septembra 2013. radim kao usmeni prevodilac poslovnih sastanaka za italijansku kompaniju koja se delokalizovala u Srbiju. Ovaj posao mi oduzima samo pola radnog vremena, tako da sam po završetku istraživanja za magistarski rad počela da radim i kao profesor engleskog jezika u Filološkoj gimnaziji u Beogradu.

Ono u čemu Srbija zaostaje za severnom Italijom, ali i drugim zemljama zapada je, prema njenoj oceni sprovođenje zakonodavstva zemlje, ali i obaveza preuzetih međunarodnim sporazumima.

– Za mnoge oblasti postoje regulative ili pravilnici za koje niko ne zna ili se ne primenjuju. Primer je proces priznavanja diploma, tokom kojeg se mahom ne poštuju bilateralni i multilateralni sporazumi potpisani sa više zemalja sveta, a koji idu u prilog diplomcu, jer pojednostavljuju ili skraćuju proces priznavanja.
Tijana rešenje ovog mukotrpnog posla nostrifikacije vidi u centralizaciji priznavanja diploma.
 

– Time ne treba da se bave pojedinačne ustanove već jedno centralno telo na nivou države, što bi trebalo i da bude u planu po novom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju – smatra Tijana.
Osim pozitivnih iskustava sa sadašnjim poslodavcima, na nekim mestima gde je tražila posao nailazila je na negativan pristup.

– Česti stav prema stranim diplomcima je da su puni priče o sebi i svojim dostignućima, a da ništa zaista ne znaju da urade. Kada neki od nas na takvu optužbu konstruktivno reaguje, tražeći priliku da obavi neplaćeni staž ili praksu u toj firmi ili instituciji kako bi naučio da obavlja posao, nailazi na strah kod nadređenih i ostalih zaposlenih od tobožnje "infiltracije". Tretiraju ga kao nekog sasvim nepoznatog, potencijalno opasnog zbog veština koje poseduje ili sposobnosti da ih stekne. Odnosno dobija epitet nekog ko će im možda sutra preoteti posao – ukazuje Tijana Delić na preovlađujući stav u domovini prema inostranim diplomcima.