Živimo u uzbudljivim vremenima u kome je potrebno da svedočimo ono što mislimo, znamo i osećamo. I to je sve. A Srbi su pozvani da upravo tako postupaju na svim ključnim raskrsnicama svoje istorije. Istorija nas uči da treba da čuvamo kosovski zavet, ali da u proceni događaja moramo da budemo veoma trezveni i oprezni.
Ovo u razgovoru za “Vesti” poručuje profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Miloš Ković. Prošle nedelje, ovom univerzitetskom profesoru vlasti BiH su zabranile ulazak sa objašnjenjem da “ugrožava bezbednost” te zemlje. Ubrzo se oglasio i generalni direktor Obaveštajno-bezbednosne agencije (OSA) BiH Osman Mehmedagić koji je izjavio da je profesoru Koviću zabranjen ulaz ne samo u BiH već i Crnu Goru i Severnu Makedoniju.
– Ne znam da li je ta informacija tačna, ali ako se ispostavi da jeste, onda to u sasvim novom, drugačijem svetlu objašnjava sve ono što se trenutno dešava na prostoru Balkana, od Crne Gore do BiH.
Otvoreno zastrašivanje
Da li ste bili iznenađeni podrškom koju ste dobili iz Republike Srpske nakon zabrane ulaska u BiH?
– Zaista sam bio pozitivno iznenađen, nisam očekivao toliku podršku. Ipak sam ja samo istoričar koji govori o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u meri koliko o tome zna. Raduje me velika podrška koju sam dobio od mojih studenata iz Istočnog Sarajeva gde predajem, ali i iz drugih krajeva Srpske, a posebno mojih kolega i svih političara u RS.
Kako se dogodilo da se jedan univerzitetski profesor postane bezbednosna pretnja za Bosnu?
– Ukoliko bi se stvari gledale isključivo iz perspektive mojih shvatanja, ideja i akademske karijere, ne bi se došlo do odgovora. Ali živimo u vremenu kada se zabranjuje jedan Čajkovski, u Italiji se zabranjuju predavanja o Dostojevskom, a u Crnoj Gori donedavno je bio zabranjen ulaz Matiji Bećkoviću. Zašto u takvoj situaciji ne bi bio zabranjen i jedan profesor istorije Univerziteta u Beogradu i Istočnom Sarajevu? Živimo u vremenu u kome se na Zapadu, a nažalost i ovde, sve ozbiljnije govori o tome da bi trebalo zaboravljati prošlost. U Švedskoj se diskutuje o tome da sve što je starije od 500 godina više ne bude deo obrazovnog programa zato što takva vrsta saznanja “kvari novi naraštaj”. Istovremeno, živimo u vremenu u kome su strasti podignute na mnogo viši nivo. Zato je i moguće da u Bosni građane Republike Srpske pokušavaju da uplaše pokretima vojnih trupa na Eufor drumovima, šetnjom gospode iz NATO-a u maskirnim uniformama i sa čarapama na glavama. Neko se pobrinuo da sve to vidimo. Zbog toga je potrebno da svedočimo ono što mislimo, znamo i osećamo. I to je sve. A Srbi su pozvani da upravo tako postupaju na svim ključnim raskrsnicama svoje istorije.
NATO prekršio reč
Stručnjak ste za međunarodne odnose, posebno 18. i 19. veka. Može li se praviti paralela sa današnjim događajima u svetu?
– Te paralele su veoma jasne. U pitanju su dugoročni interesi, ili kako je to rekao Bizmark, uslovljenost geografijom velikih sila. I tu se ništa do danas nije promenilo. Zapadna Evropa, iz nekih svojih unutrašnjih razloga i potreba koje imaju veze i sa religijom i sa dugoročnim planovima, s vremena na vreme maršira na Istok. Tako je bilo bar od 11. veka i početka krstaških ratova. Ti marševi na muslimanski svet često su se pretvarali u marševe na pravoslavne narode, šizmatički svet. Taj trend možemo da pratimo i kada su ugarski kraljevi započeli krstaške ratove protiv takozvanih bosanskih jeretika u 13. veku, a podsetiću da su ti “jeretici” zapravo etnički Srbi. Pape su uspele da ih nagovore da proteraju Stefana Prvovenčanog i da na njegovo mesto, na vlast u Srbiji dovedu Vukana. Na istovetan način je došlo do rušenja Vizantijskog carstva 1204. ili juriša nemačkih i švedskih vitezova na Aleksandra Nevskog 1242. godine. Dakle, taj trend možemo pratiti kroz dugi niz vekova, a istorija se ponavlja i u pohodima Poljaka i Šveđana na Rusiju u 17. veku, Napoleona 1812, Turaka na Krim 1853, ali i pohode na Rusiju iz 1914. i 1941. godine. Suviše je sličnosti da bi bilo koincidencije. Moramo da naučimo da gledamo na događaje i sadašnjost iz perspektive dugih vremenskih procesa. Tek onda će nam mnogo toga biti jasnije, i tek tako možemo shvatiti da istorijski događaji ne počinju ili se ne završavaju za vreme naših života već je to dugotrajan proces. Na nama je da ih razumemo i da na taj način budemo dostojni i svojih predaka i potomaka. Ukoliko to shvatimo, i istorija će nam biti mnogo jasnija, odnosno uputiće nas kako treba da se postupa.
Sada Rusija nije napadnuta već je pribegla invaziji na drugu zemlju?
– Rusija je morala da to učini. Aktuelni događaji se najbolje mogu uporediti sa onima iz 1812. godine. Svi su tada znali da se Napoleon sprema za pohod na istok. Rusija je zbog toga morala da zauzme sve strateške tačke kako bi tu invaziju sprečila. Tako se ponašaju velike sile. Tako je bilo i 1941. godine. Staljin je pre nego što je zaratio sa Nemačkom zauzeo Besarabiju, istorijsku pokrajinu koja je danas podeljena između Moldavije, Rumunije i Ukrajine, a prethodno je ratovao sa Finskom. Znao je šta mu se sprema. Aktuelna situacija se takođe slikovito može porediti i sa kubanskom krizom iz 1962. godine kada su sovjetske nuklearne rakete krenule na Kubu. Tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi je odmah izašao na televiziju i rekao da je spreman da pokrene Treći svetski rat zato što ne može to da dozvoli u blizini svoje zemlje. Zar se sada ne događa isto? Rusija ne može da dozvoli da se iste takve rakete razmeste po Ukrajini jer u tom slučaju prestaje da bude velika sila. Pritom, rusko stanovništvo u dve ukrajinske republike, Donjecku i Luganjskom, već osam godina trpi najstrašniji teror koji se najbolje može porediti sa onim što su Srbi doživeli u Krajini, Bosni i na Kosovu i Metohiji. Zato mi mnogo bolje razumemo perspektivu Rusa i shvatamo da je Rusija bila naterana na vojnu operaciju. Ne treba nikako zaboraviti da je Putin, bukvalno od kada je došao na vlast, molio zapadne partnere da ne marširaju dalje na istok. I NATO je to obećao. Ali je prekršio reč. Ušao je i u Poljsku, Češku, Slovačku, razbio Jugoslaviju, zauzeo bivše sovjetske republike… Sada je bila namera da umaršira i u Ukrajinu. Zbog toga je isključivi krivac za sve ono što se trenutno događa u ovoj zemlji baš NATO. Odatle dolazi sva zaslepljenost. Ta zaslepljenost se ogleda u tome što Zapad danas Putina tretira kao što su tretirali Slobodana Miloševića, a ruski narod kao što su tretirali naš. Jedina, “mala razlika” jeste u tome što je Rusija zemlja sa najviše nuklearnih bojevih glava u svetu. Plašim se da aktuelni događaji isuviše podsećaju na one iz 1812. ili 1941, a znamo kako su se ti pohodi osvajača završili.
Trezvena procena
Mnogi će reći da iznosite rusofilske stavove?
– Nemoguće je odvojiti balkansko područje od istočne Evrope. Istorijski, to je jedan region, jedno geopolitičko polje, a kada čitate istoriju Balkana videćete kakvu je ulogu imala Rusija u procesu stvaranja slobodnih država balkanskih naroda. Kao i svaka druga velika sila, ni Rusija nije u svim periodima istorije bila podjednako blagonaklona prema našem i drugim narodima ovog prostora, ali ono što kroz istoriju vidimo to je njena dugoročna podrška i saveznički odnos. To se pokazalo i u dva svetska rata, ali i danas kada, uz Kinu, jedino još Rusija razume poziciju srpskog naroda i u Republici Srpskoj i u Srbiji, uključujući Kosovo i Metohiju, Crnoj Gori, pa čak i u Severnoj Makedoniji.
Ali posledica tog odnosa je stigma o Srbima kao “malim Rusima”?
– Takva poređenja se javljaju od prve polovine 19. veka i od tada nas stalno prate. Srbe zaista, i u Londonu, a zatim i u Vašingtonu, vide kao “male Ruse”. To je potencijalna opasnost, ali i jedan od izvora srbofobije. Milorad Ekmečić je rekao da je “srbofobija samo rukavac mora rusofobije”. Drugi izvor srbofobije je veoma blizak antisemitizmu na Zapadu u kome se progone oni sa čijom verom nešto nije u redu, pa ako hoćete i sa rasom. To se naravno na Zapadu prikriva, ali vidimo i da se obnavlja čak i taj rasni diskurs. Upravo zbog ovih opasnosti moramo da tačno znamo šta su naši interesi, zašto i zbog čega nam se događa to što nam se događa. Ali moramo da budemo vrlo trezveni u proceni odnosa snaga. Na istoku Evrope vodi se rat, Rusi u doglednom vremenu, njene mogućnosti da nam pomognu, biće veoma ograničene, a istovremeno moramo biti svesni da smo opkoljeni zemljama NATO. I na svojoj teritoriji imamo okupacione trupe NATO. Tu mislim i na Kosovo i Metohiju, ali i na Republiku Srpsku. To nalaže određenu opreznost, merenje koraka i vrlo pažljivo postupanje u areni međunarodnih odnosa. Naša istorija nas uči da se svaka greška veoma skupo plaća. Nositi zavet, kosovski zavet u srcu, ali u proceni biti veoma trezven i oprezan.
Čuvari kosovskog zaveta!
U nedavnoj Rezoluciji Evropskog parlamenta Pravoslavna crkva je apostrofirana kao uzročnik “podizanja tenzija” i u Srbiji, Crnoj Gori i u Bosni. Šta je pozadina ovakvih optužbi?
– I ponovo istorija. Na Srpsku pravoslavnu crkvu se praktično vekovima gleda kao na oružje Rusije i Ruske pravoslavne crkve. Mi znamo da nije tako, ali tako nas vide u centrima moći i to vam je objašnjenje zašto je okupator kroz našu istoriju prvo udarao baš na Srpsku pravoslavnu crkvu. Kad je Bosna i Hercegovina okupirana 1878. od strane Austrougarske, prvo je bilo korumpirati i pounijatiti srpsko stanovništvo. I 1914. godine, kada je okupator počeo sa progonima srpskog naroda u BiH i Srbiji, prva na udaru je bila Srpska pravoslavna crkva, a zatim i ukidanje ćirilice uz objašnjenje da se Srbi odriču svog pisma. I 1941. prvo je SPC podvrgnuta stradanjima. Treba li podsećati koliko je arhijereja, sveštenika, monaha najbrutalnije ubijeno od strane NDH, ali i nacističke Nemačke, Italije, bugarskih okupatora i albanskih saradnika. To stradanje je istorijski put Srpske pravoslavne crkve jer je Crkva bila vođa srpskog naroda u onim periodima u kojima nismo imali državu. Zbog toga je Srpska pravoslavna crkva u dugoročnoj, istorijskoj svesti srpskog naroda. Crkva je ta koja ispunjava srpski zavet. Zato je i predmet napada.
Bojazan od “ukrajinskog scenarija”
Mitropolit Joanikije je nedavno rekao da je Crnoj Gori bio spreman “ukrajinski scenario” zbog podela i zavada u ovoj zemlji?
– To ne možemo da znamo, ali znamo da je pre poraza režima Mila Đukanovića Srbima prećeno “traktorima” direktno aludirajući na “Oluju”. Srbi su te pretnje i čuli i videli. Sa njima se suočavaju i u Republici Srpskoj. U Hrvatskoj se asimilacija Srba nastavlja i posle “Oluje”, ali to je trend i u Severnoj Makedoniji. Očigledno je da za neke ljude samo naše postojanje predstavlja problem. Pritisci su samo zato što postojite, što pripadate srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Isto se događa i sa Rusijom i kada to shvatimo i kada se sa tim pomirimo, onda će nam mnoge stvari biti jasnije.
Aktivno ste učestvovali u litijama u Crnoj Gori. Da li se i šta promenilo u ovoj državi?
– Tek ćemo videti šta se događa u Crnoj Gori. Hajde da sačekamo, da vidimo kako će se stvari kretati. Mi koji smo učestvovali u litijama nismo zadovoljni onim što se tamo dogodilo posle izborne pobede srpskog naroda. Ali svi znamo i pod kojim je pritiskom. Uvučena je u NATO protiv volje svojih građana i potrebno je da vidimo šta je manevarski prostor onih koji vode srpski narod i Srpsku pravoslavnu crkvu. Trebalo bi da izbegavamo da preoštro govorimo jedni o drugima. Nažalost, mnogo je štete naneseno verbalnom paljbom između Beograda i Podgorice posle te pobede srpskog naroda. To nije dobro.
Uvod u Treći svetski rat?
Mnogi tvrde da je intervencija Rusije uvod u treći svetski rat?
– To je zaista realna opasnost. Ali ona postoji od 2014. kada je NATO počeo da ulazi u Ukrajinu. Rusija je već tada imala svako pravo da interveniše. Plašim se da idemo ka sve većoj konfrontaciji i nadam se da će se sve ipak zaustaviti. Zapadne zemlje okupljene oko NATO-a do sada nisu znale da se zaustave, a pitanje je da li sada to uopšte i mogu.
