Lična arhiva
Ivo Matović (prvi zdesna) kao pitomac Vojne akademije

Ivo Matović je tek posle oslobođenja Podgorice, decembra 1944. godine krenuo u školu. Kako su Italijani u odmazdi posle Trinaestojulskog ustanka 1941. spalili celo selo, pa i školu i crkvu, nastava je organizovana u obnovljenoj privatnoj kući – u jednoj sobici prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti.

I dok je završio ta prva četiri razreda, nije bilo problema, bilo mu blizu kuće, a muke su nastupile kad je krenuo u osmogodišnju školu i potom u gimnaziju jer je svakodnevno valjalo pešačiti desetak kilometara do Podgorice i toliko natrag.

– Zbog gubitka četiri godine tokom rata, četiri razreda osnovne škole i dva prva razreda niže gimnazije, kako se to tada zvalo, završio sam za tri školske godine – sećao se Ivo Matović.

– Bio sam potom uspješan đak podgoričke, odnsno tada već titogradske gimnazije, gde sam položio i veliku maturu. Uspešnije sam savlađivao predmete iz društvenih nauka, a naročito sam se isticao na časovima ondašnjeg srpskohrvatskog jezika i moji pismeni sastavi su i javno čitani na časovima. Đaci su me zbog toga prozvali romantičar.

Blažo Popović, poznati i priznati profesor srpskohrvatskog jezika, ne samo u gimnaziji, moje radove je slao, za ugled, i u druge srednje škole u Titogradu, što će sve verovatno biti od velikog uticaja na moje kasnije životno opredeljenje.

Za matematiku nisam imao talenta, pa su mi bračni par Medenica, profesori Koka i Radovan gledali kroz prste i nagrađivali me zbog ocena iz drugih predmeta, a naročito zbog petica iz srpskohrvatskog…

Kao dobar i uzoran đak, Ivo Matović je izabran za predsednika omladine u gimnaziji, a bio je i član najužeg omladinskog rukovodstva tadašnjeg sreza titogradskog.

– Sa sekretarima Milanom Milićem i Musom Mugošom gotovo svakog dana i često noću obilazio sam omladinske aktive. Iz gimnazije sam išao na tri omladinske radne akcije, a pre toga na izgradnju železničke pruge Nikšić-Titograd i isušivanje ravnica Strganice i Drezge u mojim rodnim Piperima.

Na izgradnji Novog Beograda učestvovao sam dve godine zaredom, od čega jednom kao komandant mešovite, takozvane đačko-seljačke brigade „Ivan Milutinović“. Brigada se sa akcije vratila sa najvišim priznanjima, baš kao i sa dve omladinske radne akcije na autoputu „Bratstvo i jedinstvo“, na kojima smo kasnije učestvovali.

Uspesi i priznanja koja smo doneli sa akcija na izgradnji te velike saobraćajne arterije između centra zemlje Beograda i Zagreba, bila su za mene velika odskočna daska, a posebno će ih zapamtiti tadašnji sekretar Sreskog partijskog rukovodstva, narodni heroj Spaso Drakić. On će me kasnije sa, takođe narodnim herojem i istaknutim rukovodiocem, Vladom Božovićem, svakako i uz podršku mojih drugova i saboraca sa akcija Milića i Mugoše, predložiti za Orden rada koji će mi na svečanosti kod načelnika Glavnog štaba predati moj Piper, narodni heroj i tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Jugoslovenske narodne armije Božo Lazarević.

To priznanje me je moralno obavezalo da i kasnije, kao oficir JNA, učestvujem na još jednoj radnoj akciji u vreme prvog narednog godišnjeg odmora, tako da sam, sve u svemu, učestvovao na osam omladinskih radnih akcija, što saveznih što lokalnih, što je onda veoma visoko cenjeno, a verovatno bih i kasnije, kao student, bar još tri puta išao na radne akcije da se 1952. godine nisam opredelio za vojnu školu.

U osmu klasu Vojne akademije u Sarajevu stupio sam u septembru 1952. godine, iako sam intimno mislio da je to promašaj, da ja za vojni poziv nemam ne samo talenta, već ni osnovnog smisla ni volje, ali nije bilo izbora. Obukao sam uniformu bežeći od seoske sirotinje, jer sam znao da moji roditelji nemaju mogućnosti da me pošalju na studije.

Akademiju sam završio 1955. u Beogradu, ali sam već kao pitomac počeo da pišem i sarađujem u nekim vojnim listovima, prvenstveno „Narodnoj armiji“, a objavljivao sam i u civilnim glasilima, čak i u tada prestižnom NIN-u.

Kao pitomac sam, u jesen 1954. godine, imao nesumnjivo sudbonosni susret za moje konačno životno opredeljenje sa pukovnikom Mirkom Kalezićem, tada direktorom „Narodne armije“, ratnim komesarom divizije Narodnooslobodilačke vojske i kasnije vrlo uglednim diplomatom koji je zapazio i visoko cenio više mojih priloga u novinama. Do susreta je došlo na Kalezićev zahtev i uz posredovanje generala Petra Mendaša, tada uticajne političke ličnosti u komandnom vrhu Vojne akademije. Dogovoreno je da po završetku akademije i posle trupnog staža, ako želim da nastavim sa pisanjem i bavljenjem novinarstvom, dođem da radim i karijeru nastavim u vojnoj štampi. Sve to će, jasno mi je naglašeno, zavisti isključivo od mene.

Iako sam od prvog dana sumnjao da to nije bila Kalezićeva lična inicijativa zasnovana samo na onome što je pročitao u mojim napisima, nikad za sve protekle godina nisam doznao, da li je u sve to još neko umiješao prste, a najčešće sam pomišljao da bi to mogao biti sjajni profesor Blažo Popović, koji je, dakako u različitim vremenima, predavao i Mirku Kaleziću i meni.

I brat krenuo njegovim stopama

Zanimljivo je da je istog dana. Po svemu sudeći i iz istih razloga, stopama Iva Matovića krenuo i njegov mlađi brat Momčilo.

– Ivo je bio stariji od mene četiri godine – kaže Momčilo Matović, penzionisani potpukovnik Jugoslovenske narodne armije koji živi u Ljubljani.

– Ja sam za toliko i u školi kaskao za njim. Istovremeno smo maturirali, ali ja završio takozvanu malu maturu, a on veliku. Sećam se, Ivo je želeo da studira diplomatiju, ali je taj fakultet ukinut baš te 1952. godine, pa je, izgleda, prevagnula želja starešina sa omladinskih radnih akcija i preporuka Partije da ide u Vojnu akademiju, a ja ni danas ne umem da objasnim zašto sam se upisao u inžinjerijsko-hemijsku podoficirsku školu u Karlovcu. Otac me, istina, usmeravao na stolarski zanat ili u srednju poljoprivrednu školu u Baru, verovatno u želji da budem što bliže kući i imanju, ali je svaka civilna škola iziskivala trošak, koji naši roditelji nesu imali. Mislim da je upravo to bio i ključni razlog da se oba opredelimo za vojni poziv, mada je Ivo smatrao da je u tome bitan uticaj imao i ratni general Vojin Popović, naš brat od tetke, sin majčine sestre Milene.

Kao da je juče bilo, pamtim kad je 18. avgusta 1952. godine došao kurir iz mesnog odbora i doneo Ivu i meni pozive da se odmah javimo u vojni odsek u Titogradu i preuzmemo vozne karte, Ivo do Sarajeva, a ja do Karlovca…

Iako je 1954. godine veoma uspešno završio školu, Momčilo Matović nije ostao na službi u Karlovcu, kako je bilo predviđeno, već je po njegovoj izričitoj želji dat na raspolaganje komandi Pete armije sa sedištem u Ljubljani. Pored glavnog grada Slovenije, službovao je u Kranju i Tolminu. Vanredno je završio dva razreda gimnazije, što mu je obezbedilo pravo da polaže za čin potporučnika, odnosno za oficirski čin. Dogurao je do čina potpukovnika, a kada je devedesetih godina prošlog veka došlo do ratnih sukoba u Sloveniji i na drugim prostorima Jugoslavije, skinuo je uniformu i otišao u penziju…