Vest o pogibiji generala Arsa Jovanovića bila je šok, grom iz vedra neba koji je potresao celu Jugoslaviju, a pogotovo Crnu Goru i njegove rodne Pipere i bilo je mnogo onih koji su je primili s nevericom. Zar je moguće da čovek koji je do juče bio uzdanica, desna ruka Josipa Broza Tita, strateg i vojskovođa sa najisturenijeg komandnog položaja u revoluciji, prekonoć prevrne ćurak i okrene leđa toj revoluciji i svoje saborce ostavi na cedilu, na udaru moćnih vetrova sa Urala?
– Ja mlad i nadobudan – kaže Ivo Matović – niti sam se mogao pomiriti da moga generala i spasitelja neko nazove konjokradicom i ubije ga kao potonju fukaru i barabu, niti sam razumeo zašto je greh spominjati njegovo ime, ovenčano tolikom slavom. Sve to mi nije bilo jasno ni dve godine kasnije kada smo u proleće 1950. godine, kao đaci titogradske gimnazije, na pismenom zadatku iz srpskohrvatskog jezika kod profesora Blaža Popovića dobili temu da opišemo neku ličnost koja nam je uzor iz Narodnooslobodilačke borbe.
Svi su se, što je bilo i normalno i razumljivo, uglavnom opredeli da pišu o Titu i tek poneko o Savi Kovačeviću, Budu Tomoviću ili Ivu – Loli Ribaru, a ja o mom plemeniku i komšiji Arsu Jovanoviću!
Naveo sam ja, činilo mi se, i ubedljive razloge za to.
Malo li je da sin jedinac Radivoja Jovanovića, oslepljenog ratnika iz Mojkovačke epopeje, u krajnjem piperskog siromaha i golje, dogura do glavnog Titovog generala i zar to nije veliki podstrek i za mene i za sve nas, ono što nam na pragu života budi nadu, podstiče nas da i mi stremimo takvim uspesima.
Opisao sam potom kako sam bio ganut i oduševljen kad sam 1945. godine tom slavom ovenčanom i u pesmama opevanom vojskovođi video suzu u oku za poginulim saborcima i drugovima kad je došao u Pipere da poseti njihove opustele domove i dobrano proređenu rodbinu.
Konačno, opisao sam i kako mi je 1941. godine spasao život na Radovču, kako sam se i lično uverio u njegovu hrabrost i požrtvovanje.
Zanesen lokal-patriotskim osećanjima i oduševljenjem koje sam gajio prema Arsu Jovanoviću, rad sam, dobro se sećam, i naslovio:”Suza u oku generala.” I onako zelen, mladalački kočoperan i politički nepismen, potpuno zanemario strogu naredbu da se to ime više ne sme ni spomenuti, a kamoli veličati, da Udba lovi svaku riječ, svaki prekršaj te zabrane.
Za čudo, sve to je zanemario i moj dragi profesor Blažo Popović, pa je moj rad izdvojio i hvalio na sva usta – javno je čitan u razredu, onda i u profesorskoj zbornici i, naravno, na sastanku tada veoma aktivne školske literarne družine.
A onda je, na vrhuncu moje literarne slave, usledio šok. Našao se ko će dojaviti svemoćnoj Udbi kako se u titogradskoj gimnaziji veliča i slavi “izdajnik partije, države i naroda” Arso Jovanović, i kola su krenula niz brdo.
Bilo je to suludo i sumračno vreme kad su i zbog mnogo bezazlenijih grehova hapšeni moji vršnjaci, ali me od težih posledica zaštitio moj komšija Luka Marković, tadašnji uticajni šef Udbe u Srezutitogradskom, pravdajući to mojom mladošću i neobaveštenošću. Što se mene tiče, sve se završilo na dva vruća šamara koje mi je svezao jedan od Lukinih saradnika – valjda da mi ohladi uzavrelu glavu i, verujem, ne bez Lukinog znanja.
Naravno, i direktor škole me žestoko izbrusio, i mene i mog potpuno nedužnog razrednog starešinu, mog dobrog plemenika, profesora Pavića Đukića, a partijska ćelija u školi je odmah odložila kandidaturu i moj prjem u KPJ.
Nema nikakve sumnje, bez packi nije prošao ni neprikosnoveni profesr Blažo Popović, kojem je svakako takođe oštro zamereno zbog političke nebudnosti, ali on, mislim, nije mnogo mario za to. Zaključio sam to po tome što me u jednoj zgodnoj prilici očinski potapšao po ramenu i posavetovao da kroz život nastavim otvorenih očiju!
Nikad nisam zaboravio te njegove riječi, mada nikad do kraja i sasvim nisam razumeo da li je to bio savet ovog mudrog i plemenitog čovjeka, opomena, upozorenje, podrška, ili sve to zajedno.
Bilo kako bilo, mislim da je od tada u meni sazrevala ideja da se, kad-tad, posvetim zagonetki tragičnog kraja Arsa Jovanovića, jer sam, čini mi se od prvog dana, živeo u uverenju da nema majčinog sina, ne barem iz Arsovog rodnog kraja, koji je verovao da je do kraja tačna i istinita ta zvanična verzija o njegovoj pogibiji.
Ta želja me, kako rekoh, nije napuštila ni kad sam preživeo sve te torture u Beogradu mnogo godina kasnije, kad je služba Vojne bezbednosti otkrila da pripremam knjigu o Arsu Jovanoviću. I monografija o njemu će, nakon mnogih peripetija, ipak ugledati svetlo dana, ali tek početkom trećeg milenijuma, kad su sa političke, vlastodržačke i životne pozornice otišli mnogi protivnici Arsa Jovanovića, oni koji su mu, po svemu sudeći, poradili o glavi i kojima nikako nije išlo u prilog da se ova velika enigma obelodani i razjasni. Pod naslovom “Vojskovođa sa oreolom mučenika”, među koricama se našla veoma opširna i dokumentovana publikacija na 870 strana.
Dočekana je sa izuzetnim zanimanjem, koje je naročito poraslo posle predstavljanja knjige u Beogradu i Podgorici, u centralnim domovima Vojske Srbije i Crne Gore, kao i u Vršcu, za koji je, navodno, vezan Arsov životni kraj.
Otpori i podrška
Pokušavajući da se što više približi istini o sudbini Arsa Jovanovića, Ivo Matović je neprestano udarao na zid ćutanja ili otvorenog suprotstavljanja, tvrdnji da on “zbog izdaje otadžbine ne zaslužuje ni pomen”.
“Za razliku od takvih, nažalost znatno brojnijih nego što se misli – piše u svojoj knjizi Ivo Matović – i temu i mene kao istraživača drugarski su, prisno, sa gostoprimstvom i vrstom osećanja vlastite obaveze, prihvatili Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Velimir Terzić, pa i Koča Popović – istina u vreme kada ih je sve već bio odbacio onaj koji je i Arsa sklonio – Josip Broz. Oni su se, smanjujući teret vlastite odgovornosti, a i zato što su osećali da im se prikrada smrtna ura – ljudski odužili svom saborcu.”
