Lična arhiva

Letiiiiiim! – povika Dečak, mahnu krilima napravljenim od letvica i papira, a onda se sunovrati s drveta. Sva sreća što je pre toga na zemlju stavio dušeke koje je skinuo sa svog i s kreveta svojih roditelja, tako da pad skoro da nije ni osetio.

Počeša se po glavi, ustade i pogleda uvis, sve misleći o tome gde je pogrešio, započeo je etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije Golemović, priču o „Dečaku koji je želeo da nauči da leti“. To je još jedna od priča sabranih u knjigu „Tijani za laku noć“ čije delove „Vesti“ prenose.

Prvo sakaćenje

– Ovo nije bio dečakov prvi pokušaj da poleti, ali su se svi završili potpunim neuspehom. Šta je to što imaju ptice, a ja nemam?, pomislio je po ko zna koji put. Krila? Pa i ja sam ih napravio! Ali šta s njima treba raditi? Mahati brzo? To sam pokušao. Sporo? I to, ali ništa. Neke ptice krilima mašu bez prestanka, a neke, naročito one velike koje se nalaze na najvećim visinama, jedva da ih i pokreću. Znači ipak nisu samo krila. A šta je onda?

Sledećih nekoliko dana, Dečak se trudio da ne razmišlja o svom problemu, misleći da će se ako ga zanemari, problem sam rešiti, sve dok – tumarajući obližnjom livadom, ne spazi leptira. Bože, kako je bio lep. Šaren i veliki, a kako je tek leteo! Vođen instinktom lovca koji verovatno čuči u svakom čoveku, Dečak skoči i uhvati leptira. Poče da ga posmatra pažljivo i sistematično kako to umeju samo deca:

„I ti letiš, ali kako? Kaži mi svoju tajnu. Zadržaću je za sebe“ – obratio mu se šapatom. Leptir je, kao što se to moglo i očekivati, ćutao, pomerajući telo gore-dole, krila zarobljenih Dečakovim palcem i kažiprstom. „Kaži mi: kako?“ – Dečak ponovi pitanje. Ništa. Leptir je ćutao.

Izgubivši strpljenje, Dečak reši da odustane i od ovog pokušaja, pa tako i da pusti leptira. Hitnu ga uvis, međutim, ovaj pade na zemlju. Dečak mu priđe i mahnu rukom tik uz njega „praveći mu tako vetar“, ne bi li mu pomogao da poleti.

Ništa. Leptir nije leteo, već je skakutao po zemlji. On ne leti!, nešto je vikalo u Dečakovoj glavi i teralo ga je da se zabrine zbog toga, međutim, njegovo saosećanje ubrzo je bilo zamenjeno znatiželjom. Zašto ne leti? – zapita se, gledajući leptira koji se skakućući saplitao o travu. Kako je jadan kad je na zemlji, a lep kad leti!

Magični prah
– Dečaku pade na pamet da bi i ljudi bili daleko lepši kada bi umeli da lete. Onda mu pogled slučajno pade na ruku u kojoj mu je do maločas bio leptir, tačnije na prste kojima ga je držao, i na njima spazi neki prah. Zapita se odakle potiče taj prah.

Kako je čudan! Gde li sam ga samo pokupio?, mislio je. Šta sam držao u ruci? Znam, leptira! Pa to je leptirov prah! Da li se u njemu krije tajna letenja? Ne može da bude ništa drugo, misli su prestizale jedna drugu. Leptir nije prestao da leti jer sam ga povredio, već zato što je izgubio svoj magični prah! Da li to znači da ću ako napravim krila i na njih stavim leptirov prah i ja moći da letim? Ushićen ovom idejom, Dečak je rešio da opet pokuša da leti, ali mu postade jasno i to da će mu biti potrebno mnogo praha, što znači mnogo leptira!

Ni na kraj pameti mu nije bilo to da će pošto ih uhvati i s njih skine prah, leptiri biti osuđeni na sigurnu propast. Sledećih nekoliko dana Dečak se pretvorio u pravog lovca na leptire. Kada bi uhvatio leptira, s njegovih krila u jednu teglicu pažljivo je skidao sav prah, a onda bi leptira puštao, više ga i ne pogledavši. A leptir? Kao i oni koji su pre njega uhvaćeni: ni nalik na letećeg lepotana kakav je bio donedavno, bolno se oteturao nekuda. Dečak je bio slep za taj i za slične prizore, a kako i ne bi kad mu je u glavi bila samo plovidba nebeskim plavetnilom.

Oči pune suza

Kad je sakupio dovoljno praha, Dečak je napravio krila: veća i lepša od svih do tada, a potom četkicom na njih nanese magični prah. Kad je završio s poslom, nestrpljiv da vidi kakav će biti rezultat, mahnu krilima, jedanput, dvaput i pre nego što je to učinio i treći put, oseti da ga neka čudna sila diže uvis. Ja letim, prolete mu kroz glavu, a onda začu sebe kako to i uzvikuje: „Ja letiiiiiiiiiim!“ Tehniku letenja savladavao je usput, snalazeći se kako je znao i umeo. I to mu je, bogme, polazilo za rukom.

Nije se razlikovao od drugih letećih stvorenja. Plavo nebo i nepregledna prostranstva neodoljivo su ga privlačili da leti, leti… Bez prestanka. U svom žaru nije primetio da se navlače oblaci. Tako je pala prva kap i skliznula niz krilo… pa druga, a za njom još mnoge. Padale su na krila, a onda su se slivale niz njih, ostavljajući tragove i spirajući magični prah. Kad kiša postade jača, Dečak se trgao i shvatio da su se krila već natopila vodom i da ga jedva drže u vazduhu. Ustremio se ka zemlji sa željom da što pre sleti, međutim, krila ga izdadoše. Prvo se raspalo levo, a ubrzo i desno, pa Dečak poče da pada kao kamen. Nije imao vremena da misli, pa čak ni da se uplaši. Pade, i… Mrak. Jesam li živ?, pomisli. Ništa ne vidim. Ništa… ne vidim. Ništa…

Posle nekoliko sekundi iz njegovih usta, kao da je progovorio neko drugi, a ne on, začuše se reči: „Bože, hvala ti na dobroti!“ Dečak je bio svestan da je prvi put ovu rečenicu izgovorio iskreno i iz srca. Javila se i griža savesti. S osećanjem kao da se tek probudio, postao je svestan koliko je toga lošeg učinio loveći leptire i uzimajući od njih magični prah. Na taj način on im je uskratio moć da lete, a time i da žive. A zbog čega? – pomislio je. Da bih leteo. Da bih se igrao! Kako sam bio slep i neosetljiv. Oči mu se napuniše suzama.

Na krilima vetra

Prošle su godine. Dečak to više nije bio. Odrastao je. Završio je „velike škole“ – za lekara, ali ne onog koji leči ljude, već životinje. I da vidite, lečio ih je. Lečio je i životinje koje nađe na putu. Posebno drage bile su mu ptice. Prema njima, kao da je osećao veću obavezu. A letenje? Ono je bilo njegova „prva ljubav“ i ostalo do kraja života. Čim bi zaspao, onako bosonog i u kratkim pantalonama, zaplovio bi na „krilima vetra“: „Letiiiiiiiiiiim“, povikao bi, srećan ne samo zbog toga što opet leti, već što je opet postao dete. I naposletku, šta je detinjstvo nego čovekovo „vreme letenja“!

SUTRA: Priče za laku noć (12): Priča jednog palca