“Ah, kako je dosadno”, reče Žabica po ko zna koji put. Budući da je ovo često slušala, njena majka samo “prevrnu očima” i nastavi da nešto posluje po kući, rešena da se ovog puta uzdrži od bilo kakvog komentara. Inače, svoju ćerku Mama Žaba bi obično pitala koji je uzrok njene dosade, a onda bi satima slušala da je to jer žive u barici koja se može obuhvatiti jednim jedinim pogledom.
A onda, i to kako im je život jednoličan, od čega je po Žabičinom mišljenju bilo najgore pevanje u horu, jer oni znaju samo jednu pesmu, “koju ponavljaju kao Švaba: tra, la, la- još jedna je od priča koju je svojevremeno, za trogodišnju ćerku, izmislio etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije Golemović. Često je pričala o životu van njihovog atara, o kojem, istini za volju ni sama ništa nije znala, već je zaključke izvodila iz posmatranja životinja i ptica. Sve one ponešto su joj prenosile o životu “napolju”, što joj se činilo beskrajno zanimljivim. Inače, Žabičini roditelji oduvek su je ubeđivali u to kako je njihova bara ceo svet i kako izvan nje ne postoji ništa.
I Žabica im je verovala, sve donedavno, kad im onako iznebuha reče:
“Ništa vam više ne verujem. Vi mi to pričate, da ne bih otišla od kuće!”
“Ćerko”, mama će, “donekle si u pravu, ali mi to radimo, jer želimo da te sačuvamo od neke neprilike. Svet je, ćerko, mnogo veći nego što možeš i da zamisliš. On je, naravno, lep i zanimljiv, ali, to treba da znaš, u njemu postoje razne opasnosti. Mnogo neprijatelja vreba sa svih strana, naročito tako mala bića kakve smo mi – žabe. Neprijatelji postoje čak i ovde, u našoj bari. Jesmo li ti pričali o Rodi?”
“Jeste, jeste” – Žabica će s dosadom u glasu:”Ptičurina s buljavim očima i velikim kljunom. Jede šta god stigne, a naročito žabe!” “Samo se ti šali”, reče joj majka, “ali pitaću te šta ćeš ako je jednog dana zaista sretneš.” Ovo joj je rekla, ali se iskreno nadala da se to nikada neće dogoditi.
Jednog dana Žabica je čvrsto odlučila da ode od kuće. Hranu nije ponela, jer je već sama naučila da lovi razne insekte, a vode za piće je imala koliko je htela. Činilo se Žabici da će brzo preći baru, međutim, bara se pokazala daleko većom nego što se to moglo i pretpostaviti.
Susret sa Rodom
Žabica je rešila da zastane nakratko i odmori se. Posmatrala je oko sebe: U pravu su moji roditelji kad kažu da je svet veliki… Ali ovde je kao i kod moje kuće, pomislila je. Kao da nisam ni otišla od nje. Gle, šta je to? Trska koja se kreće, gledala je stabljiku koja izroni iz vode i promeni svoje mesto. Za njom to učini i druga. Baš čudno”! Opet prva, pa druga. Pa one idu prema meni!
Žabica ni sama nije znala zašto je svoju glavu podigla naviše, ali ono što je videla zaustavilo joj je dah: buljave oči i veliki kljun.
Roda, nešto je povikalo u njoj. Možda me nije videla. Pa ja sam tako mala. One pokretne trske u stvari su bile Rodine noge.
Kako se toga nisam setila, brojne misli prosto su je preplavile. Onda požele da pobegne i svi joj se mišići spremiše za skok, kad začu glas: “Zdravo mala. A gde si se uputila?”, upita je Roda.
“Mmmmmmmm, mmmmolllllllim”, promuca Žabica. “Jjjjjjestttte li mmmmennnne nnnnešto ppppppitali?”.
“Naravno, a koga bih drugog, kad smo ti i ja ovde same”, reče joj Roda, posebno naglasivši reč same. Onda pogleda svuda unaokolo, pa joj namignu šeretski.
Tek ovo uplaši Žabicu, tako da joj se noge ukočiše od straha. Iz usta joj nije izlazio nikakav zvuk, iako je htela da nešto kaže i prekine neprijatnu tišinu. Posle izvesnog vremena, pošto se donekle pribrala, ona se nakašlja i progovori: “Pppošla sam malo u šetnju”, već je u velikoj meri uspevala da obuzda svoj strah, a s njim i mucanje.
“A, u šetnju. Sama? Zanimljivo. Zar se ne bojiš da ćeš se izgubiti… tako sama?”
Muk. Žabica je opet ćutala.
“Dobro, dobro. Ne plaši se. Obećavam ti da ti se ništa loše neće dogoditi. Ja ću se brinuti o tebi.” Iako je to zvučalo kao dobra šala, pa se Roda zakikota, Žabica se naježila od straha. “U redu, budući da imam dovoljno vremena, predlažem ti da se prošetamo zajedno.” To Roda reče sve misleći kako će usput ubediti Žabicu da je otprati do kuće, i tako dobiti priliku da “upozna” njenu porodicu.
Slušati mamu i tatu
“Šššta radddim?”, Žabica promuca tihim glasom.
“Vrtiš me ukrug. Ali sad je dosta. Ili idemo tvojoj kući, ili…” Odjednom joj je bilo dosta “igre” koju je igrala sa Žabicom i odluči se za ono za šta se u narodu kaže: “Bolje išta nego ništa.” Svojim kljunom pokuša da je zgrabi, ali u tom trenu blesnulo je nekakvo svetlo i kao sunce osvetlilo šumu, koja je već skoro sasvim utonula u mrak. S “neba”, bar tako se činilo Žabici, nešto pade na Rodu. Žabica vide da je to mreža. Roda je bila zarobljena i kao neki paket visila je s glavom nadole. Sve se desilo tako brzo da nije ni shvatila o čemu se zapravo radi.
“Kakav divan primerak”, reče neko, a onda i: “Svaki zoološki vrt biće srećan ako je bude imao.”
“Zoološki vrt?”, Žabica nije razumela šta to znači, pa se nije mnogo bavila time šta govore ljudi. Naprosto, bila je srećna što je izvukla živu glavu. Onda se seti kuće i roditelja koji su se verovatno zabrinuli što je nema. Slegnula je ramenima i odskakutala puteljkom i ne osvrnuvši se. Ipak, iako naizgled bezbrižna, Žabica je bila svesna opasnosti koju je jedva izbegla. Zato je čvrsto odlučila da ubuduće sluša svoje roditelje… pa čak i onda kad se s njima oko nečega ne slaže, ili joj nešto teško pada.
Voda na kljun
Od pomisli na to, pošla joj je voda na kljun, a Žabica, kojoj je bilo jasno šta Roda smera, odluči da joj pokvari plan. Zato se složila s njom da prošetaju zajedno, a onda i da joj pokaže gde živi, sve vreme grozničavo razmišljajući o tome kako da joj pobegne. Potom krenuše. Posle izvesnog vremena Roda je shvatila da idu putem kojim su već prošli: Takvo drvo, budući da je bilo nesvakidašnjeg oblika – krivo i s mnogo čvorova, sa granama koje su se spuštale skoro do zemlje, ne može da ima svog “blizanca”, pomislila je. Ipak, ne reče ništa, već nastavi šetnju, ali kad su na isto mesto došle i treći put, ona naglo stane i udari nogom o tlo: “Mala, o čemu se ovde radi? Zar ti misliš da sam ja slepa i ne primećujem šta radiš?”
