Etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije Golemović u knjizi “Tijani za laku noć”, koju su ilostrovala deca, objavio je i priču, koju je sanjao, o Devojčici sa crvenim kišobranom. Sve priče u vreme kada je nastajala ilustrovala su deca, Tijana Golubović, Irina Dragić, Anđela Belović i Miloš Belović.
Crvena tačka na nebu
– Pre neki dan pošao sam s Tijanom u šetnju. Skakutala je pored mene s crvenim kišobranom u ruci. Kišobran je bio nov i Tijana se nije odvajala od njega. Nosila ga je sa sobom kud god bi krenula, padala kiša ili ne.
Rekoh joj: “Tijana, nema potrebe da nosiš kišobran. Vidiš da vetar duva, što znači da neće padati kiša.”
Ali ona je bila uporna: držala je kišobran obema rukama, čekajući me na izlazu iz stana.
“Dobro. Kako hoćeš, ali da znaš da ti ga ja neću nositi kad se umoriš.” Tijana ne reče ništa, već samo klimnu glavom.
Krenuli smo. Nebo je bilo prekriveno oblacima, tako da sam na trenutak pomislio da je moja ćerka možda bila u pravu, ali vetar koji je duvao, “uveravao” me je da je kišobran suvišan. Svratismo u prodavnicu, pa onda u drugu, treću… Ruku prepunih namirnica zažalih što nismo krenuli kolima. Uz to pazio sam da se moja devojčica ne saplete na nešto ili ne siđe s trotoara na kolovoz, pa sam joj umesto ruke, zauzete nošenjem kese s namirnicama, pružio samo mali prst. Tijana se držala za njega, hodala pored mene i veselo čavrljala.
Kišna kap koja mi pade pravo na nos iznenadila me je kao da tako nešto nije bilo uopšte očekivano. Za njom je pala i druga.
“Tata, pada kiša”, Tijana će nestrpljivo. “Ja ću da otvorim moj kišobran.” Pusti mi ruku i “nestade” ispod njega.
“Tićo, pazi kuda ideš, da ne padneš.”
“Ne brini, paziću”, dobih odgovor.
Iznenada dunu vetar, ali ne običan, već pravi orkan. Sa sobom je poneo suvo lišće, zavrteo ga je i podigao uvis. Potom se “ustremio” na moju devojčicu, odneo joj je šeširić s glave, a onda “napao” njen kišobran. Tijana ga steže obema rukama, rešena da ga ne da ni po koju cenu. Vetar napade opet, još jače, tako da je Tijana ipak odlučila da zatvori kišobran i tako ga sačuva od lomljenja.
Međutim, za to više nije bilo vremena. Vetar ga je “naduvao”, kao da je u pitanju neki padobran, a onda ga podiže uvis, a s njim i Tijanu
koja se grčevito držala za njega.
“Tijana! Pusti kišobran”, povikao sam. “Pusti ga, odmah… kupiće ti tata drugi”, prošaputao sam u neverici, posmatrajući
dete koje je već bilo visoko u vazduhu, na nivou obližnje trospratne kuće. Potom dune još jače i moja ćerka se pretvori u crvenu tačku na nebu… A onda i ona nestade.
Kao slepi miš
Bože, šta da radim?, pomislio sam. Kako da nađem dete? Još jedan udar vetra skoro da me je oborio na zemlju, ali to mi je pomoglo da se nečega setim. A možda i ja mogu da letim! Raskopčao sam mantil, hvatajući se obema rukama za njegove krajeve. Onda sam ih raširio, podsećajući na nekog džinovskog slepog miša. Vetar podiže i mene: prvo samo nekoliko santimetara od zemlje, a potom sve više i više. Srećan što mi je pošlo za rukom da i sam poletim, pogledao sam u nebo i pokušao da procenim u kom pravcu je nestala Tijana. Zgrade rodnog grada ostale su daleko iza mene, a ja sam nastavljao svoj let. Leteo sam put istoka, jer to je bio pravac u
kome je odletelo moje dete. Pored mene nešto prolete. Ptica! Mora da se iznenadila kad me je ugledala. Evo još jedne. Samo da ne pomisle da sam im neprijatelj i zbog toga me napadnu. A evo i oblaka. I njih je vetar razvejavao kako mu je volja, pretvarajući
ih u pramenje. Onda sam spazio nešto crveno… jedva da se moglo primetiti. To je Tijana, postade mi jasno. Moram da stignem do nje
i vidim kako da se izvučemo iz ove neprijatne situacije.
Skupio sam ruke, a onda ih opet raširio, pritom menjajući položaj tela. To je dovelo i do promene putanje moga leta: išao sam pravo ka Tijani, sve misleći da li se uplašila. Vetar me je nepogrešivo nosio ka njoj i ubrzo sam joj bio veoma blizu. U trenutku kad zaustih da je pozovem, primetio sam nešto čudno, a to je da moja ćerka ne samo da nije uplašena, već i da uživa u letenju.
Onda me je spazila i mahnula mi, bez imalo iznenađenja, kao da je najnormalnija stvar na svetu to što se srećemo na vrhu nekog oblaka.
“Tata, pazi da ne padneš”, šeretski mi se obratila, a onda, “setivši se” upitala: “Kako ti je uspelo da poletiš”?
“Kao i tebi”, doviknuo sam joj, “samo što sam umesto kišobrana, iskoristio svoj mantil”.
“Vidim. Ličiš mi na velikog slepog miša”, ona reče smejući se.
“Znam, ali nije važno što šašavo izgleda, kad funkcioniše, zar ne? Nego, Tićo, iako je ovde lepo, mislim da je vreme da se vratimo kući. Mama će se zabrinuti za nas.”
SUTRA: Lovac na leptire
Povratak u stvarnost
Ona samo klimnu glavom, a onda pronađe najpogodniju vazdušnu struju koja je išla ka tlu. Ja sam je pratio u stopu, odlučan da je opet ne izgubim. Grad se polako približavao, a s njim i poznate ulice i zgrade…
– Gde sam – pomislih. U svom krevetu. Kako je lepo jutro. Sunčevi zraci su se probijali kroz oblake. Koliko li je sati? Moji još sigurno spavaju. Ustao sam i obišao usnulu Tijanu. Ove noći nije iz svog prešla u naš krevet. Znači li to da odrasta?
Zaverenici za doručkom
Sakupili smo se oko nedeljne trpeze: tost, pašteta, žuti sir i jogurt. Jedemo u tišini i taman kad poželeh da ispričam noćašnji san, Tijana
upita: “Tata, kako ti se dopalo letenje?”
Iznenađen zbog pitanja, ne rekoh ništa i odustadoh od priče. Pogledao sam je i namignuo “zaverenički”, beskrajno zahvalan što me je makar na trenutak pustila u “njen svet”, pružajući mi tako priliku da još jedanput budem dete.
SUTRA: Priče za laku noć (11): Lovac na leptire
