Od tog trenutka, od prvog pisma njenog Đanija de Vida, koje je stiglo iz Padove, Spomenka Tomović započinje veliku, upornu i beskompromisnu borbu za svoju ljubav, za pravo da bude uz onoga koga srce hoće, zbog koga je u najtežim i najopasnijim ratnim vremenima pogazila atavističke obzire, zbog koga se smelo suprotstavila surovim, bezdušnim, primitivnim i zaostalim pravilima sredine, čak i patrijarhalnim nazorima svojih roditelja.
Više od dve godine, samo su oni znali kako, putovala su pisma iz Beograda u Padovu i natrag, letele zakletve da ih samo smrt može rastaviti, a da o tome, barem što se tiče Spomenke, niko, ni najbliži, osim možda majke Slavke, nije ništa znao. Menjali su adrese, izmišljali imena pošiljalaca kako im cenzura opasne Udbe ne bi ušla u trag, a ljubav se rasplamsavala kao u najlepšim romanima.
Očajnička bitka
Kad su, konačno, posle poznate tršćanske i svih drugih kriza koje je mlada Jugoslavija imala i preko pleći preturila u tim prvim posleratnim godinama, uspostavljeni koliko toliko normalni diplomatski mostovi između ove dve u ratu i neposredno posle rata zakrvljene zemlje, Spomenka Tomović je jednog dana, svakako po dogovoru i savetu svog dragog, banula na vrata italijanskog diplomatskog predstavništva u Beogradu, ispovedila svoju ljubavnu storiju i saopštila da želi da se venča sa izabranikom svog srca, Italijanom, doktorom Đovanijem de Vidom iz Padove.
Donela i svu potrebnu dokumentaciju i punomoćja od Đanija, našao se i opunomoćenik njenog budućeg muža koji će u njegovo ime izgovoriti i potpisati to sudbonosno “da”, ali je onda usledila glavna muka: kako to sprovesti i u delo, kako da Spomenka Tomović, supruga Italijana, dobije pasoš i zvanično jugoslovensko državno odobrenje da može otputovati u Italiju i konačno krunisati svoju ljubav. Pokazalo se da joj to fingirano venčanje i venčanica izdata u italijanskoj ambasadi nije od koristi, da time neće zamaštrati oči i omekšati srce bezsrcoj i bezdušnoj birokratiji i onima koji su pratili svaki njen korak i budno motrili šta čini i šta smera ćerka “narodnog neprijatelja”.
Sumnja je bila tim veća što se tada još nije sasvim pouzdano znalo šta je bilo sa Spomenkinim bratom Draganom, da li je stradao na tom krvavom putu odstupanja četnika od Podgorice do Slovenije, ili se, eventualno, našao među retkim kojima je pošlo za rukom da prođu Zidani Most i zametu trag negde u svetu, pa sad sestra, možda, ide preko granice da ga traži i poseti…
Sve to, ipak, nije pokolebalo ovu upornu, veoma hrabru i odlučnu mladu ženu, koja je samo potvrđivala da zaljubljeni čovek, a posebno žena, može, sme i ume mnogo više nego što se misli da može – ne osvrćući se na sumnje i provokacije, nastavila je svoju očajničku bitku za ljubav, pokušavajući da iskoristi sva sredstva i mogućnosti i redovnim putem ostvari svoj san.
Cinični odgovor
Počela je da kuca na vrata onih koji su odlučivali ili mogli da odluče o tome, da moli da joj izdaju pasoš, odnosno dozvolu da legalno ode u Italiju i konačno, zauvijek, kruniše svoju sreću, formalno već pritvrđenu brakom sklopljenim u italijanskom diplomatskom predstavništvu.
Prvo je pokušavala da se pasoša nekako domogne preko “jakih” prijatelja. Ponadala se da će je razumeti neki tada uticajni i moćni poznanici, da će joj oni pomoći da dođe do pasoša, što je u tim smutnim vremenima bilo zaista veoma teško čak i za one koji nisu bili “obeleženi”. Svako je proturan kroz sto sita i rešeta, pogotovu ako je kanio da ide u Italiju ili Nemačku, odnosno u neku od zemalja hitlerovske koalicije.
– Spomenka je odnekud, više se ne sećam kad ga je gde i kako srela, dobro poznavala Peka Dapčevića, proslavljenog partizanskog ratnog komandanta i posleratnog visokog rukovodioca i pokušala je prvo da preko njega nekako dobije pasoš – kazuje njena sestra Olga Lola. – Lepo mu je i iskreno sve kazala, ali je on hladno, glatko i bez dvoumice odbio:
– Ma, beži bre, Spomenka, zaboravi! Nema ništa od pasoša! Đe da pustim da takva đevojka ode u Italiju da oplemenjuje krv žabara italijanskih…
Zakucala je onda i na vrata Jova Kapičića, tada takođe moćnog čoveka – bio, kako mi se čini, zamenik saveznog ministra za unutrašnje poslove Aleksandra Rankovića. On je bio još grublji i cinično joj rekao da on nikada dok se bude šta pitao neće dozvoliti da ona ode u Italiju da kepeculjci italijanski uživaju u njenoj lepoti…
Kazao on to, naravno, mnogo grublje, uvredljivije i direktnije – ne bih da budem prosta i vulgarna – ali ona uspela da se uzdrži i sačuva prisebnost. Nije, za čudo, planula niti ispoljila svojstveni joj prkos i inat, iako je već tada, kako mi je kasnije pričala, bila sasvim sigurna i odlučna da će otići u Italiju kod svog Đanija na bilo koji način i po bilo koju cenu, da nema te sile koja će je u tome sprečiti…
Prosio je još za vreme rata
– Tetka mi je pričala, a i baka Slavka mi je to kasnije potvrdila da je Đani još za vreme rata, dok je bio u Podgorici, prosio Spomenku, odnosno tražio blagoslov od njenih roditelja za taj brak – tvrdi Spomenkina sestričina Mirjana Ognjanović Radosavljević.
– Kako ni baka, a ni deda Božidar, pogotovu, nisu voleli Talijane – za njih su oni bili mrski okupatori – nisu hteli ni da čuju za to. A pošto je Đani bio izuzetan čovek, sušta suprotnost stvorenoj slici o okupatorskom vojniku, sinonim svega dobrog što se može sabrati u jednoj ličnosti, oni su se, izgleda, ipak korektno ogradili. Izražavajući puno poštovanje prema njemu, kazali su da je Spomenka još premlada i da im nije ni do kakvog veselja dok rat traje i narod pati, a kad se rat završi i zlo i nesreća mine, kad i Spomenka bude zrelija – videćemo… Time su svakako i jednom i drugom ostavili dovoljno odškrinuta vrata nade da će jednom ipak dočekati sreću…
