Lična arhiva
Sekula Draljević i Mitropolit Joanikije na Cetinju dočekuju Italijane

Najdublji trag u crnogorskoj pravnoj misli i kulturi, u pravnoj nauci, teoriji i praksi, Božidar Tomović je, ipak, ostavio svojom knjigom „Nasledno običajno pravo u Crnoj Gori“, koja se pojavila 1926. godine u Beogradu (štampala je Zadruga štamparskih radnika „Rodoljub“) i do danas ostala neprevaziđeni i nenadmašeni udžbenik i oslonac onima koji se bave ovom oblasti prava, ali i pouzdan izvor saznanja za svakoga ko zaroni u istoriju i tradiciju Crne Gore i poželi da se obavesti o njenoj prošlosti, životu i običajima.

Ubedljiv dokaz za to je činjenica da je Izdavačka kuća „Holmija“ posle bezmalo 90 godina napravila reprint izdanje Tomovićeve knjige koja je opet zablistala u punom sjaju, i dalje zanimljiva, sveža i nova, iz prostog razloga što se za gotovo ceo jedan vek niko nije ozbiljnije i sveobuhvatnije od Tomovića pozabavio ovim pravnim pitanjima.

Borba za opstanak

– Božidar S. Tomović je, svakako, jedna od onih ličnosti koja će ostati upisana u večnu knjigu istorije crnogorskog pravosuđa i pravne misli – smatra Miodrag – Miško M. Milošević, priređivač ove knjige i čelni čovek Izdavačke kuće „Holmija“. – Osim časnog delovanja u pravosuđu Crne Gore, Tomović je 1926. objavio obuhvatnu studiju običajnog naslednog prava, čije je norme nastojao da prenese iz tradicije u pozitivnu pravnu normu. To, u svoje vreme, kapitalno delo bilo je i prva knjiga koja je tretirala nasledno pravo u Crnoj Gori, pa su, uz (Valtazara) Bogišića, Božidar Tomović i njegovo delo nezaobilazno u izučavanju naslednog i imovinskog prava u Crnoj Gori… Po sećanjima svih koji ga pamte, po svemu što je ostalo kao beleg i trag njegovog života i delovanja, Božidar Tomović je bio izuzetno darovit, prirodno obdaren i gospodstven čovek, a uz to i veoma obrazovan i talentovan pravnik, dotle da su ga, uz Vuksana Bakića, smatrali najvećim i najsposobnijim pravnikom u Crnoj Gori u godinama uoči Drugog svetskog rata.

On je, izgleda, i kao čovek i kao sudija, posebno bio naklonjen i „slab“ prema slobodoumnim ljudima, naročito mladim – đacima i studentima – koji nisu umeli da sakriju svoje nezadovoljstvo režimom i odnosom vlasti, koji su to nezadovoljstvo ispoljavali mladalački vatreno, javno i otvoreno. Zbog toga su ga stalno sumnjičili i optuživali da se u njemu, u stvari, krije pritajeni komunista:

– Moj otac će se i 1941. poneti u skladu sa tim i takvim svojim patriotskim, slobodoumnim i slobodarskim uverenjima i principima – isticao je Božidarov sin Vladeta. – Sa grupom patriota i slobodoumnika, on je odmah po okupaciji Crne Gore i Jugoslavije podneo ostavku na sve funkcije i generalu Pirciju Biroliju, glavnokomandujućem italijanskih okupacionih snaga u Crnoj Gori, napisao i prvi potpisao da ne želi nikakve funkcije i da neće obavljati nikakve državne poslove, sve dok je njegova zemlja u ropstvu.

On se tada sasvim povukao i najviše je boravio kod majke na Mateševu, ne mešajući se ni u kakvu politiku i radeći čak i teške fizičke poslove. Pored ostalog, sekao je i prodavao drva, snalazio se, ne bi li u ratnom požaru sačuvao i nekako održao porodicu, a mi smo se opet snalazili i zlopatili u bloku u Podgorici. Muke su posebno nastale kad su i škole zatvorene i kad je i majka prestala da radi kao učiteljica…

Usijane glave

Iako je od početka nastojao da ostane pasivan i da se ni na koji način ne meša u politiku, ni Božidar Tomović nije, ipak, mogao izbeći vrtloge i huku antiokupatorskog raspoloženja i otpora u tim predustaničkim danima 1941. Dolazili su da ga pitaju za nauk kao mudrog, školovanog i iskusnog čoveka, a prisustvovao je, po prilici, i on nekim skupovima i agitacijama za ustanak, ali je uporno savetovao da se takve vrele odluke donose hladne glave, da se sluša razum a ne srce.

U suštini, bio je protiv ustanka u tom trenutku, jer je verovao da još nije vreme, da je okupator previše jak i moćan za slabašni, goloruki narod, kojem je slobodarstvo od iskona u krvi, kojem je to i tada bilo jedino moćno oružje i prednost u odnosu na tuđina i zavojevača, no oružje koje ipak ne može protiv čelika.

Usijane mlade glave i družina „lakoćemovića“ ga, naravno, nisu poslušali – ostao je u manjini, onoj koju su potom popreko gledali, kojoj će vremenom, kad je prvi ustanički plamen zgasnuo, kad je okupator krenuo u kontraofanzivu i započeo krvavu odmazdu, prišiti etikete petokolonaša, kolebljivaca i razbijača ustanka, što će, nažalost, za mnoge biti kobno, dovoljno da im ode i glava.

Ipak, kad je nakon velikih početnih uspeha splasnuo ustanički zanos i došlo do oseke u narodnooslobodilačkom pokretu, kad je okupator pokazao zube i počeo sa represalijama i terorom, posebno kad je došlo do raskola i u samom pokretu; kad su dojučerašnji saborci okrenuli oružje jedni na druge – kad su usledile strašne pogibije i bratoubilački zločini, kad je bratskom krvlju natopljen lug pored Tare u Kolašinu, Crkvina, Bare Kraljske, Lubnice, Breza, kad je počelo punjenje jama i sevanje kama, neki su se opet setili Božidara Tomovića i došli da ih nauči šta da se radi, kako da se krvavi mač vrati u korice:

– E, sad bih i ja voleo da mene neko nauči i posavetuje šta valja raditi, da li se i šta uopšte može učiniti kad je pala krv i braća se zavadila – bolno i beznadežno raširio ruke umni i razboriti čovek, koji je očigledno i tada bolje i dalje video od ostalih…

Knjiga slučajno pretekla

Kako naglašava priređivač reprint izdanja Tomovićeve knjige Miodrag – Miško M. Milošević, ona je po svemu sudeći ipak slučajno pretrajala:

– Priređivač ove knjige – veli Milošević – posebnu zahvalnost duguje počivšem pravniku, sudiji i publicisti, časnom čoveku i prijatelju Milovanu – Mušu Šćepanoviću, koji mu je ustupio svoj originalni primerak knjige „Nasledno običajno pravo u Crnoj Gori“, iz 1926. godine, jedini, koliko je redakciji poznato, koji postoji u Crnoj Gori. Samo je splet srećnih okolnosti učinio da knjiga Božidara Tomovića – veli Milošević – ne doživi sudbinu sličnu njenom autoru…