Početkom pete decenije prošlog veka, na Vračaru je živela porodica Hadži-Mihailovića – otac Srba, majka Jelena i njihova dva sina Mihajlo – Mika i Dragoslav – Cale. Imali su stan preko celog sprata u Stiškoj, danas Golsvortijevoj ulici 29. Nikada nisam uspeo da saznam ko je to od njihovih predaka išao na hadžiluk, i to najverovatnije na starinski način – peške. A ne kao ove moderne hadžije koje do crkve Svetog groba stižu avionom i odsedaju po udobnim hotelima.
I baš kao što je društvo Bate Živojinovića i Straje Rodića bilo poznato kao klan s Krsta, s tim da svaka sličnost sa klanovima a la zemunski otpada, tako je ekipa koju je predvodio Mika Hadžija bila poznata kao društvo s Kalenića gumna.
Sve je bilo nevino, a one su bile čarobne
Bili su tu sve sami šmekeri, gotovo svi studenti, lepo vaspitani, elegantni i s manirima starih beogradskih porodica, istinska čuburska elita: Gane Mladenović, Roćko Ranković, Moma Glišić, Moma Džudža, Bata Baklajić, Stole Nos… No, najviše se izdvajao Mika Hadžija. Elegantan, vedar, duhovit, šarmer i pravi šmeker.
Isticao se gospodstvenim hodom i držanjem i večitim osmehom. A kao mlad diplomirani ekonomista, vrlo brzo je stekao i ugled uspešnog poslovnog čoveka.
Prve žurke u mom životu dogodile su se upravo u stanu Mike Hadžije. Mika i njegovi drugovi bili su desetak godina stariji i za mene i moje vršnjake bila je istinska čast i privilegija da budemo u njihovom društvu.
Na te zabave, prelepa sestra Mome Glišića, Milena, dovodila je svoje drugarice iz gimnazije, Gordanu Miletić i Milenu Dravić, i još neke koje će mnogo kasnije postati velike filmske zvezde.
Izgledale su čarobno i gotovo nestvarno u suknjama malo iznad kolena, žiponima i obaveznim baletankama. Bile su neodoljive… Hadžijino društvo se prema njima odnosilo kao prema mlađim sestrama, bez ikakvih zadnjih misli.
Prigušeno svetlo i snažni zagrljaji
A onda, lagano i neprimetno, Stiška 29 se pretvorila u stecište beogradskog džet-seta, doduše još u povoju. To nisu više bile one žurke sa Milenom i njenim drugaricama. Već se pio džoni voker, pa vermut i maraskino, a sve se završavalo šampanjcem.
Slušala se najmodernija muzika i zanosno igralo, uz prigušeno svetlo i snažne zagrljaje.
Došla je i ta subota koju sam željno čekao. Žurka je bila predviđena za 10 parova. Tih deset muškaraca su uglavnom bili Hadžijini drugovi koji su već završili studije, a kasnije u životu postali uvaženi profesori fakulteta, doktori, ministri. Da bi sprečio nepozvane da remete ravnotežu polova, Moma Džudža je bio na ulaznim vratima. Kada je predviđeni broj muškaraca već bio u stanu, pojavio se kao prekobrojan jedan njihov drug, inače fudbaler OFK-a koji je uspeo da nagovori Momu Džudžu da ga pusti unutra, da bude samo posmatrač, pošto je on inače "povređen". Zakleo se kao svaki provincijalac da neće prići nijednoj devojci.
Ambijent je bio tipičan kao u noćnim klubovima. Lampe sa prigušenim svetlima i dekoracija koja je pravila atmosferu, i veliki izbor raznoraznih pića.
Diskretna svetla kao u londonskoj magli
Ispijanje žestokih pića uz sentiš muziku koju sam znalački birao, bili su dovoljan okidač da dve balerine, Maja i Biba, krenu u izuzetno senzualni ples, kojima su se ubrzo pridružile i ostale devojke. 
Kada je Hadžija otvorio šampanjac i kada su sitni mehurići počeli da se kotrljaju našim venama, devojke nisu više vladale sobom. I malo-pomalo, ostajale bi golišave u zagrljaju partnera sa kojim su igrale, zatim sve ostalo što sledi u činu ljubavi. Neka svetla su se ugasila, ostala su samo ona sasvim diskretna koja su po zidovima emitovala čudne slike. Moje ploče su se vrtele, činilo mi se sve većom brzinom, zvuk je bio sve prodorniji, dim je odvajao parove kao londonska magla.
U prvo svitanje, posle razuzdane noći, devojke bi razvozili kućama, uz nežni rastanak na kapiji do sledećeg vikenda. Još se to nije pretvorilo u one scene koje smo imali prilike da gledamo u Felinijevom filmu "Sladak život", ali ubrzo će se svaka žurka u Stiškoj 29 završavati kao u tom filmu.
Upravo su te kasne pedesete i rane šezdesete bile godine kada sam stupio na scenu, ravnopravno sa Hadžijom. Hadžija je znao da imam najnovije hitove poznatih pevača – Orbisona, Džoni Reja, Enrika Masijasa.
Mlade godine režisera Rice
Jovan Ristić Rica je rođen 1939. godine u Beogradu, gde je završio gimnaziju, a potom i Fakultet dramskih umetnosti. Režirao je više od 2.500 TV emisija, snimio dva filma, režirao pedesetak pozorišnih predstava, nebrojeno spotova, mnogobrojne manifestacije, među kojima i osam sletova za Dan mladosti u Titovu čast na stadionu Partizana.
|
Libero Markoni živi u knjižarama Najveći deo života Libero Markoni je proživeo na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je još za života postao legenda. Sećanje lepše nego što je stvarno bilo Tokom poslednje dve godine, više puta sam ga posetio. Rado me je dočekivao i pričao mi detaljno o svom životu i radu. Kada sam ga pitao da li mu nedostaje TV sada kada je penzioner, rekao mi je: |
U televiziji je proveo 48 godina kao autor emisije, reditelj, urednik i direktor. Nezaboravne su njegove emisije o Sedmorici mladih, Koncert za mladi ludi svet, "Divlje godine", svojim delima učestvovao je na festivalima u Varšavi, Dablinu, Moskvi.
Imao je opsežan opus i kao glumac i kao reditelj u pozorištu Dadov, da bi kasnije postao upravnik Teatra T, gde su se izvodile predstave "Brilijantin", "Alan Ford", "Lukrecija iliti Ždero" i druge.
Jednostavno, Rica je bio čovek koji je znao svoj posao.
Svi režiseri bi da budu glumci
– Jedna od mojih najstarijih i najtananijih želja je gluma. Ja mislim da svi reditelji potajno vole da glume, ali se, iz straha da se ne obrukaju, povlače iza kamera, ili iza kulisa i ostaju nevidljivi za gledaoce – pričao je Rica.
Govorio je da su mu pevači isto toliko bliski kao i glumci.
"Bio sam takoreći priveden da bih režirao emisiju Koncert za ludi, mladi svet, jer su dvojica poznatih reditelja odbili da je rade. Ja sam prihvatio, jer je Koncert trebalo da predstavlja iznenađenje, ali niko nije bio siguran hoće li to iznenađenje biti prijatno ili neprijatno, pa ljudi nisu hteli da rizikuju.
Međutim, najiznenađeniji u tom susretu sa muzikom bio sam ja! Tada sam shvatio da je to jedan od žanrova za koje reditelj mora najduže da se priprema.
Često me je moja baka pitala: – Sine, hoćemo li da se bavimo nečim ozbiljnim, ili ćeš ti i dalje da se igraš?"
