Zbog toga, valjda, RTS ubire mesečnu pretplatu. I to pod pretnjom zakonskih sankcija.
U spomenutoj vrsti programa mnoge rekorde oborile su serije RTS-a: "Ranjeni orao" i "Greh njene majke" (upravo se emituje) snimljene po romanima doskora potpuno zaboravljene srpske književnice Milice Jakovljević, rođene u Jagodini, poznatije kao Mir Jam.
U svoje vreme, da podsetim, Milica je bila ono što danas zovemo hit-pisac. Između Prvog i Drugog svetskog rata imala je veliki ugled, bogat život, popularnost, bez obzira na to što je književna kritika njena dela smatrala "jeftinom literaturom, sladunjavim štivom, pismom koje u sebi ne nosi pravu vrednost".
Nova, komunistička vlast stavila je 1945. godine Milicu Jakovljević na samo dno društvene lestvice. Njen stvaralački opus proglašen je bezvrednim, niko više nije štampao romane i novele čuvene Mir Jam, a njoj i njenoj porodici oduzeto je sve što su imali.
I pored toga, suočena sa velikom bedom, nestašicom svake vrste, Milica je, svedoče stari Beograđani, sa ponosom i čeličnom voljom nosila tu bedu. Znala je, kažu, nedeljom da obuče neku od davno iznošenih i demodiranih haljina i uzdignute glave prošeta Knez Mihailovom ulicom. Gladna, odbačena i zaboravljena, ali ponosna. Držeći do onoga što je stvorila u životu. Umrla je 1952. godine, sama, siromašna, bez igde ikoga.
Ali, nije Milica Jakovljević povod ovim redovima nego Lepa Lukić. Milicu spominjem kao primer ljudskog dostojanstva i brige o sebi, kao primer koji Lepa Lukić, na žalost, nikada neće dotaći, bez obzira na to što su okolnosti neuporedive i idu u prilog "krunisanoj kraljici narodne pesme".
Verujem da pogađate: Mislim na učešće Lepe Lukić u "Velikom bratu". Ne gledam tu "zabavu", stomak mi se okreće od nečije potrebe da sa milionima drugih podeli svoju privatnost, ali kad sam čuo da je Lepa Lukić pristala na ovu vrstu poniženja, tražio sam i našao načina da odgledam one najekstremnije situacije u koje je ta nekada dostojanstvena žena upadala: svađe sa Erom Ojdanićem, "dojenje" i uspavljivanje lutaka, oblačenje kostima dostojnih svake ustanove za duševne bolesnike, ispunjavanje zadataka čija je suština svesno ponižavanje ličnosti i svođenje razumnog i zrelog čoveka na nivo šestogodišnjeg deteta.
Šta god ko mislio o narodnoj muzici Lepa Lukić – zbog te muzike, zbog ljudi koji su za nju pisali i komponovali, zbog talenta koji je imala, nezaboravnih pesama koje su već postale sastavni deo srpske muzičke baštine – nije smela sebi da dozvoli takav cirkus kakav se odigrava u "Velikom bratu". Ona je na kraju karijere, ušla je u osmu deceniju života pa čak i da je ostala bez novca, vreme u kojem je bila veliko ime obavezuje tu ženu na dostojno ponašanje.
