EPA/Alexander Zemlianichenko
Vladimir Putin

U uspesima ruske spoljne politike, uključujući Siriju, ima preterivanja, navodi Rajan Menon u listu „Forin polisi“.

Izgleda da se liberali i konzervativci na Zapadu podjednako slažu da se Rusija ponovo pojavila kao supersila s globalnim dometom. I u samoj Rusiji stručnjaci za spoljnu politiku tvrde da bi za Zapad bilo bolje da se navikne na povratak njihove zemlje na međunarodnu scenu, ali da li je takva analiza zasnovana na dokazima?

„Forin polisi“ smatra da takve procene nisu objektivne. Autor, u prilog takvim tvrdnjama, navodi da je ruski bruto domaći proizvod malo veći od BDP-a Španije, koja ima manje od trećine ruskog stanovništva. Ruski vojni budžet manji je od desetine budžeta američkog, što je otprilike petina kineskog i manje od budžeta Japana.

Pored toga, u uspesima ruske spoljne politike ima preterivanja, smatra on. Prema standardnom narativu, predsednik Vladimir Putin iskoristio je kolebanje američkog kolege Baraka Obame da interveniše u Siriji 2015. godine, zbog čega je dobio prednost u sukobu koji je usledio.

Menon tvrdi da to, u stvari, nije bio rezultat Putinove akcije, već rezultat strateškog partnerstva Moskve i Damaska. On ističe da je Sirija strateški partner Rusije od 1956, kada je počela prodaja sovjetskog naoružanja i obuka sirijskih pilota u bivšoj Čehoslovačkoj i Poljskoj. Od 1971. godine sovjetski ratni brodovi i podmornice počeli su da koriste luku Tartus u Siriji, a dve zemlje potpisale su ugovor o strateškoj saradnji 1980. godine.

Dakle, navodi Menon, Putinovo prisustvo u Siriji imalo je više veze s očuvanjem dugogodišnje strateške investicije u Siriji, nego s delovanjem usmerenim protiv SAD, pogotovo što bi pad sirijskog predsednika Bašara al Asada doveo ili do dugoročnog haosa, ili do pobede ekstremističkih grupa. Bilo koji od ova dva ishoda značio bi udarac za ruske interese.

Uprkos tome, nisu samo ruske vazdušne snage omogućile Asadu da vrati veći deo Sirije, jer se teritorija može osvojiti samo kopnenim snagama, u čemu su pomogli borci iranske Revolucionarne garde i Hezbolaha iz Libana.

Autor zaključuje da Iran i Hezbolah, koji su se borili u Siriji, nisu došli da bi podelili uloge sa Rusima, već su podržali Asada iz sopstvenih razloga i neće dozvoliti Rusiji da sama oblikuje sirijsku politiku nakon što su prolili toliko krvi svojih boraca. Na kraju, to znači da će uspeh Rusa u velikoj meri biti ograničen.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime