Albert Ahsarbekovič Andijev, legendarni ruski dobrovoljac iz još legendarnije 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa, preminuo je u Beogradu od posledica koronavirusa. Preživeo je pakao Košara i Paštrika, a zatim i mnoge druge, široj javnosti nepoznate strahote na Kosovu tokom 1999. godine, ali je borbu protiv nevidljivog neprijatelja van fronta izgubio.
Njegov ratni komandant, general Božidar Delić u razgovoru za “Vesti” kaže da je otišao čovek koji je istinski voleo Srbe i Srbiju.
– Naš narod je izgubio najodanijeg slugu, a ja člana porodice koga nisam razdvajao od svoje dece, unuka i braće – priča s velikom tugom u glasu čuveni komandant herojske 549. motorizovane brigade.
General Delić je bio oficir koga je Andijev u svim intervjuima oslovljavao sa “tata”. Upoznali su se u brdima oko Prizrena 24. aprila 1999. godine.
– Bilo je to u jeku najveće NATO kampanje i ofanzive OVK koja se s Košara proširila i na druge delove Kosova. Bilo je jutro kad sam stigao u nekadašnje dečje odmaralište, u neposrednoj blizini reke Drim, gde se smestila grupa rusko-srpskih dobrovoljaca koja se prethodno borila na Košarama, a zatim izrazila želju da se potčini mojoj brigadi. Albert se izdvajao od svih njih neverovatnom fizičkom, ali i psihičkom energijom. Zato svi koji smo ga poznavali još ne verujemo da je izgubio ovu bitku – priča general Delić.
Objašnjava da je grupa rusko-srpskih dobrovoljaca u njegovu brigadu stigla dan ranije, 23. aprila i to tako što su, usred NATO bombardovanja i napada OVK, skoro pola dana, u nekom poluispravnom kamionu, od Prizrena lutali po tom delu Metohije tražeći ih.
– Moji vojnici nisu mogli da veruju. Ovi iskaču iz nekog kamiončića i objašnjavaju da su nas jedva pronašli. Kasnije su nam ispričali da su se 12. aprila priključili odbrani Košara. Tamo su se rame uz rame sa pripadnicima 72. specijalne brigade sve do 23. aprila borili protiv desetostruko brojnijeg neprijatelja. Kada im je stigla smena, oni su umesto da se odmore, tražili da ih odmah pošalju na drugu kritičnu tačku odbrane Kosova. To je bio rejon dejstva moje 549. motorizovane brigade.
General Delić navodi da su insistirali da idu u najzahtevnije akcije, a da su svojim delima pokazali da je reč o elitnim profesionalcima i neustrašivim borcima.
– Nazvali smo ih Specijalnom jedinicom mada je to zapravo bio vod koji je činilo 35-40 ljudi. Većinom su to bili prekaljeni ratnici, bivši oficiri nekadašnje sovjetske armije. Neverovatno je s kakvom lakoćom su prihvatali i realizovali svaki postavljeni zadatak zbog čega su dizali moral ostalim vojnicima, a podsetiću da je u odbrani SRJ od NATO agresije težište imala mlada vojska.
U jednoj od tih “specijalnih akcija”, Andijev je izgubio desno oko i ranjen je u ruku. Bilo je to 5. maja, kod Suve Reke.
– Posle je i šali govorio da nije ostao bez oka već ga je ostavio tamo da bi imao razlog da se vrati na Kosovo – priča naš sagovornik.
Tek mnogo godina kasnije saznao je i kako se ovaj hrabri Rus odlučio da pomogne Srbima 1999.
– Živeo je u Osetiji i potiče iz porodice koja je poznata po rvačkim šampionima. Njegov stric bio je potpredsednik te države, a istovremeno i dvostruki olimpijski prvak, trostruki svetski i četvorostruki evropski prvak u rvanju. I njegova braća i on su bili uspešni u tom sportu. Ali, Alberta je oduvek zanimala istorija slovenskih naroda, posebno nas Srba. Kada je počeo rat u SFRJ, pomno je pratio situaciju. Verujte, on je poznavao srpsku istoriju mnogo bolje od većine Srba. Kada je 24. marta 1999. počelo bombardovanje istog dana je spakovao u torbu osnovne stvari i preko Moskve, vozom, došao u Srbiju. Stigao je 28. marta, a kad je izašao iz voza, na peronu u Beogradu je shvatio da nije jedini koji je došao da bi se priključio odbrani Srbije. Poslat je u kasarnu u Bubanj potoku gde su registrovani svi dobrovoljci, a zatim prebačen u Niš na desetodnevnu obuku. Potom je, u grupi od 200-250 dobrovoljaca, prebačen u Junik. Nisu puno čekali da dožive vatreno krštenje – otkriva general Delić i za kraj ističe da bi Srbija morala da pronađe način da se oduži ovom hrabrom Rusu.
– Većina tih dobrovoljaca Rusa, među kojima je bio i Albert, uključilo se u odbranu naše zemlje smatrajući svojom obavezom da se nađu u nevolji pravoslavnoj braći. Taj zadatak su ispunili do kraja. Sada je na Srbiji da se na dostojan način oduži Albertu za sve ono što je učinio za njen narod – ističe general Božidar Delić.
Lek iz Moskve
General Delić je pre desetak godina imao više teških operacija na VMA. Jedno veče obišao ga je jedan od doktora i pokazao praznu kutiju leka koji se mogao nabaviti samo u Rusiji.
– Rekao mi je: “Božo, ovo moraš što pre da nabaviš i da piješ”. Bilo je devet sati uveče kada sam Albertu poslao poruku. Sutradan, u devet ujutro medicinska sestra mi je donela taj lek da popijem. On je odmah kontaktirao svoje prijatelje u Rusiji, oni se rastrčali po dežurnim apotekama. Pronašli čoveka koji će prvim avionom da ga prenese za Beograd, drugog koji će ga doneti do ulaza na VMA – priča general Delić.
Izgubljeni pasoši
General Delić kaže da je većina stranih dobrovoljaca koja je 1999. godine došla iz bivših sovjetskih republika faktički prekršila zakone svojih zemalja zbog čega su kasnije imali problema. Međutim, to nisu bile i jedine komplikacije s kojima su se susretali po okončanju rata.
– Svim stranim državljanima su oduzeti pasoši, a kada je rat završen trebalo je da im se vrate, ali ih nigde nije bilo. Tek posle silnih peripetija neke smo pronašli u Komandi Prištinskog korpusa. Zbog toga su se mnogi od njih na svakojake načine, pa čak i ilegalno vraćali u svoje zemlje. Albert i još nekoliko Rusa su ranije odlučili da ostanu u Srbiji. On je najpre živeo u Vlasotincu gde se i oženio, a zatim su prešli za Beograd.
Srpski prkos
General Delić kaže da je Albert Andijev bezgranično voleo Srbiju.
– Stalno je isticao da kod Srba najviše ceni ponos i prkos. Toliko je zavoleo Srbiju da je ostao ovde da živi, ovde se i oženio i dobio sina kome je dao ime Lazar. Nažalost, i njegova supruga je obolela od korone i trenutno je u bolnici, ali se svi molimo Bogu da će uspeti da se izvuče.
