Selo Mošorin u Ukrajini

Vesti, Wikipedia

Srbi su posle ukidanja vojnih granica polovinom 18. veka odlučili da se sele u majčicu Rusiju, i taj pokret je kasnije nadahnuo Miloša Crnjanskog za čuveni roman „Seobe“.

Iselili su se u  današnju Ukrajinu, i drugu domovinu nazvali Nova Srbija i Slavenosrbija, a naseljima nadevali imena mesta starog kraja. Tako i danas postoji ukrajinski Mošorin, selo sa oko 3.500 stanovnika.

Bilo je to 1753. godine, većina stanovnika su bili Srbi graničari iz ukinute Potisko-pomoriške granice u Austriji. Uglavnom su bili iz Bačke, iz sela Mošorina, zato je i ponelo takav naziv. Stari naziv mesta je bio Ivankovci.

Drugi naziv Mošorina je Nekrasivka.

Selo je imalo militarski status, i kao šanac – 17. Rota, pripadalo Prvom husarskom graničarskom puku sa sedištem u Novom Mirgorodu. Komadant tog srpskog puka bio je general Ivan Horvat.

 

Nema svetijih veza od bratskih

Na centralnom trgu ispred opštine impozantan spomenik sa figurama Kozaka, Srbina i Rusa, s natpisom „Nema svetijih veza od bratskih” na ruskom, ukrajinskom i srpskom jeziku. U bogatom opštinskom muzeju čuvaju se uspomene o doseljenim Srbima, vojničke karte i dokumenta, ali i kopija slike Paje Jovanovića „Seoba Srba”. 


Svi oni, koji su se iselili, da izbegnu igo paorstva u Austriji, ginuli su i umirali, i sahranjivani, bezimeni, u rusku zemlju, koju je ubrzo preplavio ruski narod.

Oni su, posle ratova, rili zemlju na Inglu, na Donecu, da bi ishranili svoju decu i ispunili volju Božju, da se život nastavi. Istorija je zabeležila, da se, posle sedamnaest godina, od njihovog naselenija, pojavila u Rosiji čudna fatamorgana na nebu. Koja se zove Aura Borealis. Ali istorija ne beleži šta su oni mislili, dok su gledali, tu fantastičnu, nebesnu pojavu.
Kakvog je smisla imalo to u njihovom životu.

Ti paori, međutim, koji su svoje kosti posejali u zemlju koju su Novom Servijom nazivali, zapisali su imena svojih sela, koja su u srcu nosili. Na geografsku kartu Rusije, i Evrope –za večnost.

A na rosijskim kartama piše, sa suzama: Sombor, Mosorin, Canad, Nadlak, Pecka, Glogovac, Pavlis, Sentomas, Senta, Kanjiza, Martonos, Becej, Subotica, Pancevo, Zemun, Congrad, Vukovar, Vrsac, Slankamen, Kovin! To piše na rosijskim kartama do XIX veka!

Nigde ne pise Ćurćija, Sijak, Adjanski, Janković, Vidak, Gaja, Gruja, Kuzman, Radak! Imena pojedinaca se ne ispisuju na karte. Godine su prolazile i život se nastavljao.

Na ruskim geografskim kartama, iz 1860, počinju da nestaju i imena mesta. Još se nalaze: Titel, Ilok, Mošorin, Vilovo, Gardinovci, Nadalj! Godine su, međutim, ređale se i prolazile. Život se nastavljao, a smrti su bile besmislene. I drugi su nacioni izumirali i drugi su se nacioni selili. Svud prolaze, zime, proleća, leta, jeseni.

Kad je, godine 1862, vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je jos HILJADU duša, koje su tražile, da se zapiše da su oni: serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su tom nacioni pripadali i srcem svojim bili odani.

Kad je taj popis stanovništva vršen, godine 1900, nije nadjen, serbski, NIKO!
Ako neko danas, čak i danas, uzme u ruke geografsku kartu te zemlje, u koju su ti iseljenici sahranjeni, u moru ruskog naroda, naći će na karti, blizu, Mirgoroda, ime mesta: Martonos!
Na reci Ingul, naći ce: Pančevo!
Naći će i jednu Suboticu! I jedan Nadlak!

Godine i sad prolaze, leto prođe i lišće žuto opada, a zatim sve zaveje sneg. Ali će, na proleće, Dnjepar opet krenuti, i valjati se, veselo, kroz tu zemlju mrtvih, prema moru, uz pesmu i igru živih.

Godine će prolaziti. Ko bi mogao nabrojati tice, koje se sele, ili sunčane zrake, koje Sunce seli, sa Istoka na Zapad i sa Severa na Jug? Ko bi mogao da predskaže, kakvi će se narodi seliti i kuda, kroz stotinu godina, kao što se taj nacion selio? Ko bi mogao nabrojati zrna, koja će, idućeg proleća, nicati na svetu, u Evropi, Aziji, Americi, Africi?

Neshvatljivo je to ljudskom umu.

Tamo, kud su Isaković i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njegovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga, svemu tome, sem ta dva-tri imena.

Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji ce se nastaviti.
Ima seoba.
Smrti nema!

„Seobe“ – Miloš Crnjanski

4 KOMENTARA

    • Slobodane, u pravu si; i ja bih imao sta da kazem na tu temu. Mene su, sa nejakom decom, proterali – ne katolici, ne muslimani – nego oni koji su negirali svoju naciju i bili „Jugosloveni“ i govorili „jugoslovenski“. Razlog je bio, nisam pristao da radim za njih i protiv naroda. Hvala im, opametise me. Danas gledam njihove bedne, nezadovoljne unuke i pitam se da li oni znaju zasto su bedni i kakve zaqsluge imaju ocevi i dedovi? Unuci bi bili presretni kad bi ih neko proterao. Mogu svakodnevno ici na groblje i popiskiti se precima na grobove.

  1. hej slaveni joste zivi duh nasi djedova dok za narod srce bije njihovi sinova zivi zivi duh slavenski zivjeces vjekovma pozdrav braci slavenima od brata nasira

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime