Ako biste i pomislili da nabrojite sve nekadašnje, ali i sadašnje funkcije istaknutog sportskog radnika Velizara Đerića, bili biste u problemu. Svestranost ovog čoveka učinila je da se u njegovom CV-iju nađe poduži spisak funkcija koje obavlja, ili na kojima je bio – od radnih do volonterskih, od domaćih do međunarodnih.
Od predsednika Bokserskog saveza Beograda, kasnije Srbije, do ministra sporta. U “međuvremenu” Đerić je bio i potpredsednik Bokserskog i Kik boks saveza Jugoslavije, Asocijacije Sport za sve, član UO Sportskog saveza Srbije, KK Partizan, RK Crvena zvezda, član predsedništva OKS.
Popularni Đera je i danas počasni predsednik Kik boks saveza Srbije, predsednik Ferijalnog saveza Srbije, osnivač i predsednik Srpske federacije kompanijskog sporta od osnivanja do danas. Bio je i član Borda WBC za sve slovenske zemlje, predsednik Balkanske profiboks federacije od 2007, predsednik Balkanske asocijacije Sport za sve…
Kako se najbolje stvari dešavaju slučajno, i Đerić je baš tako usplovio i u ugostiteljstvo i u sport. Jedan oglas za posao trasirao mu je životni put iz rodnog Prijepolja. I, umesto u Herceg Novi, gde je mislio da ide, stigao je u – Dubrovnik!
– To je grad moje mladosti. Posle gimnazije sam iz Prijepolja došao u Beograd, upisao Pravni fakultet. Te 1972. nisam uspeo da apliciram za Vojnu akademiju, jer je bio sistem da iz multinacionalnih sredina, a kasno sam to saznao, ide po jedan pravoslavac i musliman. Akademiju je upisao Stefan Kalilović, moj školski drug. Ja sam otišao na Pravni fakultet, završio dve godine u roku. Stanovali smo u Studentskom domu “Slobodan Penezić Krcun”. Sa mnom u sobi je bio Novak Novaković, iz Kruševica, kraj Herceg Novog. Ideja je bila da idemo da letujemo na Crnogorskom primorju, da budemo kod njega, ali da nađemo posao, da zaradimo za potrepštine. Ja sam bio taj koji je tražio posao za sve iz sobe. Otišao sam u Metal elektro, u Despota Đurđa 13a. Uđem, Ljuba Pavković me sasluša, ali kaže da to nije posao za nas – priseća se Velizar Đerić u razgovoru za “Vesti”.
Koji dan kasnije stigao je plavi koverat.
– Unutra je bio putni nalog, koji nisam ni pročitao. Bio sam primljen na posao, mislio sam u Herceg Novom… Odemo mi iste večeri, potrošimo sve pare koje su mi poslali za put, radujemo se odlasku, kad ja ujutru pročitam, piše: posao u Dubrovniku. Da bih izbegao sankcije, sakupljali smo novac da odem u Dubrovnik, vratim novac i dođem nazad u Beograd. Tada sam prvi put leteo avionom. Radio sam za šankom, ali sam zaradio toliko novca, da sam mogao da kupim garsonjeru. Umesto toga, podelio sam novac sa cimerima, platio put… Po povratku u Beograd sam napustio Pravni fakultet i upisao Ekonomski, odsek za turizam i ugostiteljstvo, priznali su mi 90 odsto ispita, pa sam brzo diplomirao.
Put vas je dalje odveo u Niš.
– U gradu na Nišavi sam otvorio kafić “Čairski as” gde počinje moja priča. Upoznajem boksere Kelavu, Čelika, Metlicu, Bahtijarevića, sjajnu garnituru fudbalera, kao što su Drnda Obradović, Mitošević, Rajković, Antić, Cvetković, Stoiljković… To me je navelo da polažem za fudbalskog sudiju.
Imali ste priliku da delite pravdu na meču, čiji je akter bio i sadašnji selektor “orlova” Dragan Stojković…
– Sudio sam Piksiju u Pasi Poljanama. Piksi je, inače, sjajan lik. Pošto sam ponovo otišao u Dubrovnik i nisam se povezao s fudbalom, prestao sam da delim pravdu.
Đera je bio deo organizacije mnogih sportskih događaja.
– Posle dolaska za generalnog direktora Sajamturista počeli smo da organizujemo mnoge sportske manifestacije, kao što su konferencije za štampu između “večitih rivala”. To se dešavalo na Beogradskom sajmu, a pokretač akcije bio je Jugoslovenski sportski list “Sport”, kasnije su se pridružili svi mediji. Moj veliki prijatelj Predrag Manojlović u tom periodu je bio generalni sekretar SD Partizan, pa sam na njegovu molbu formirao Turizam i ugostiteljstvo u SD Partizan i Dejan Nikolić, je u tom periodu došao s ponudom o saradnji, odnosno formiranju Beogradskog maratona. Pet godina je sedište Beogradskog maratona bilo u Hali 5, u sistemu Sajam tursa, gde sam bio generalni direktor i direktor Turizma i ugostiteljstva u crno-beloj porodici.
Svojevremeno ste za Kros RTS, koji ste takođe pomagali, zajedno sa ministrom Zoranom Bingulcem organizovali specijalni voz za Sremsku Mitrovicu na dan takmičenja, za trkače i gledaoce…
– Sve te sportske manifestacije, koje su bile delotvorne, na kojima je primat bio zdravlje sportista, a samim tim kad je zdrava porodica i zdrave države, uvek sam pratio. Od Niša, preko Dubrovnika, preko kik boksa, boksa, košarke, pre svega kao čovek, a onda i kao funkcioner, u zavisnosti od toga na kojoj sam bio poziciji.
Trenutno ste najaktivniji kao predsednik Srpske federacije kompanijskog sporta.
– Ponosan sam što smo munjevitom brzinom primljeni u evropsku i svetsku organizaciju kompanijskog sporta. To je jedinstven primer da, kada je u pitanju faktor čovek, da smo prepoznati i dobili smo organizaciju Evropskih zimskih kompanijskih igara na Jahorini. Zašto tamo? Moja koncepcija je da se sport proširi u Republici Srpskoj, gde je to pozdravljeno. I ona je primljena u evropsku kompanijsku porodicu, naravno, uz prefiks Bosna i Hercegovina. Bez toga nije moglo, ali je sedište na Jahorini. To je misija i sportska diplomatija, ali uspešna.
Kada ste napuštali BS Srbije rekli ste da se selite na Kubu.
– Otišao sam zato što sam imao neke druge životne planove. Rekao sam da idem iz boksa, ali da ne napuštam plemenitu veštinu. Bio sam jedno vreme na Kubi, upravo ta saradnja je urodila plodom. Horhe Luis Frometa je došao u Srbiju zahvaljujući sporazumu koji sam potpisao, na predlog Kube. To je neko moje ljudsko priznanje, da su prepoznali da možemo da sarađujemo. Više smo se bazirali oko tog kompanijskog sporta i ferijalnog saveza, gde imamo tu misiju zdrave poprodice, nacije, čistije Srbije. Imamo dosta akcija ove godine. To je vaša druga država.
Kuba dođe kao vaša druga otadžbina.
– Pa, nije. Srbija je moja država, ona je iznad svega, a Kubu volim. Inače, saradnja sa državom na Karibima je na najvišem nivou. Kao tadašnji pomoćnik ministra SRJ 1996-97. bio sam u programu da budem ambasador. Krenuo sam da procenim da li mogu da obavljam tu vrlo ozbiljnu dužnost, ali s obzirom na to da nisam diplomata s iskustvom i po pozivu, odustao sam. Opredelio sam se da ostanem u sportu i mislim da nisam pogrešio. U drugom navratu sam bio u programu za ambasadora, ali me je prvi saradnik Fidela Kastra, inače moj prijatelj, Vilfred Molina, čija je supruga Mercedes bila ambasador Kube u Srbiji, posavetovao da bi me taj mandat odvojio od svih sportskih aktivnosti iz Srbije. Poslušao sam ga i mislim da nisam pogrešio. Tamo imam dosta prijatelja, potpisnik sam sporazuma koji podrazumeva razmenu trenera u borilačkim sportovima, ali i među odbojkašima.
Ljubav prema Kubi rodila se slučajno.
– Presudni momenat je bio susret sa Fidelom Kastrom. To je bio poseban trenutak, u opuštenoj varijanti. Čovek je imao harizmu, bio je neverovatan. Bio sam i na sahrani Kastra, u društvu nekadašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića. To ne može da se opiše. Milion ljudi, a ni muva se ne čuje! Bili smo na nekih 300-400 metara od govornice. To je bio tajac. Tu je i jedna emotivna bokserska priča. Teofil Stivenson, jedan od poznatijih kubanskih, ali i svetskih boksera, trebalo je da dođe na manifestaciju Beogradski pobednik. Bila je kupljena i karta, ali je, nažalost, preminuo. Trčao je maraton u Havani i umro od srčanog udara. Nije beogradska publika uspela da ga vidi drugi put, iako je sve bilo dogovoreno. Bio je patriota. U ono vreme je odbio više od milion dolara, da boksuje sa Muhamedom Alijem. Nije hteo u profesionalce – zaključuje Đerić.
Budžet za sport povećan uz Vučića
Velizar Đerić posebno ističe jednog čovek u uspesima srpskog sporta:
– Bio sam ministar sporta, učestvovali smo u tom periodu na velikim takmičenjima, uprkos problemima koje smo imali, sankcijama, ali je činjenica da nismo imali ni 10 odsto uslova za razvoj sporta, kao što Srbija ima sada. Najzaslužniji za to je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u duši sportista. Inače, bio je predsednik BK Pinki 1997. Čovek koji oseća sport i mnogo mu je dao. Bilo je i ranije ljudi koji su vodili državu i pomagali sport, ali dolaskom Vučića, budžet za sportiste je povećan!
Orden Svetog Save čast i obaveza
Na šta se posebno ponosni?
– Najponosniji sam na sve što sam radio. Svaka zahvalnica, priznanje ima posebno mesto i ne bih da izdvajam. Ima ih od ribarskog, košarkaškog, fudbalskog saveza… da ne nabrajam, ali najveće priznanje mi je Orden Svetog Save. To je, ipak, neka obaveza. Dobio sam ga u manastiru Mileševa. Pored sedam vladika, priznanje mi je uručio vladika Jovan Zagrebački, uz blagoslov patrijarha Pavla. To mi je neka obaveza da nastavim istim putem.
Iako Đera ne voli to da ističe, njegov humanitarni rad odnosi se, između ostalog, na ktitorstvo manastiru na reci Mileševci.
Titov vojnik
U restoranu “Šest topola” gde smo posetili Đerića, nalaze se brojne slike. Najčešće je na njima Josip Broz Tito. Da li ste ga poznavali?
– Nisam, ali sam bio njegov vojnik. I njegovim ukazom sam, kao vojnik, dobio medalju za vojničke vrline. Vojska je nešto što obavezuje i trasira jedan stabilan put, vaspitanje kako čovek treba da se ponaša prema državi. Ko nije služio vojsku, ne zna šta je čvrsta ruka, disciplina – smatra Đera.
Kad država pomaže – sve može
Bokseri i bokserke imaju dosta uspeha u poslednje vreme.
– Kad govorimo o boksu, ja sam, verovatno, začetnik ženskog boksa. U periodu kada sam bio predsednik imali smo dosta zapaženih rezultata. Marija Pavlov je osvojila zlato, dva puta srebro, Matovićeva bronzu na svetskom juniorskom prvenstvu, a došla je iz karatea… Imali smo sedam-osam medalja. Struka je bila takva kakva je, Frometa je dosta pomogao u ženskom boksu, mali Drenovak je posle 12 godina otišao na Olimpijske igre. To je bio veliki pomak, uspeh u tom periodu, u uslovima kada nismo imali ni 10 odsto finansija, kao danas. Zato je sada uspeh mnogo veći, kako u boksu, tako i ostalim sportovima. Uz to, tu je moj mezimac Nenad Borovčanin, koji je bio takmičar i profi borac, evropski šampion. Njegovim dolaskom promenile su se mnoge stvari. Taj menadžerski rad je urodio plodom, imamo mnogo uspeha, doduše i dosta boksera iz inostranstva, koji su zahvaljujući državi dobili pasoše i mogućnost da se bore za Srbiju. Kad država stoji iza projekta, može sve – ističe Đera.
Doživljaj sa Parlovom
Imali ste priliku da sarađujete sa mnogim bokserima.
– Za mene je bio doživljaj kada sam bio domaćin Mati Parlovu. Bili smo u Skupštini grada, sa legendarnom atletičarkom Verom Nikolić. Jeli smo palačinke, koje je Mate obožavao. Jedino kome se javio za vreme boravka bio je njegov kum, profesor Ćirković sa DIF-a. Ostale tzv. prijatelje iz boksa nije zvao. Ne znam da li je to zato što sam bio dobar domaćin, ali to je za mene dragoceno priznanje. Parlov je bio veliki sportista, veliki Jugosloven. Beneš je takođe bio sjajan. Ovde, u “Šest topola”, imao je promociju knjige.
Kuća slavnih sportskog filma
Na nešto je Velizar Đerić, čini se, posebno ponosan:
– Sticajem okolnosti, predsednik sam Saveta za sport i Festival sportskog filma, u drugom mandatu. Naša ideja je budu obuhvaćeni svi osvajači medalja bivše Jugoslavije. To je kao “Kuća slavnih”. Priznanje su dobili, recimo, nekadašnji reprezentativni fudbalski golman Dragan Pantelić, koji nažalost nije među živima, Dražen Praja Dalipagić, Dragan Kićanović, Jasna Šekarić… Organizujemo lepo druženje, što je bila i ideja. To i danas traje i bude na Zlatiboru.
