Ovo putovanje bilo je preplavljeno nostalgijom. Uživali smo u srpskoj prestonici i njenoj iskonskoj lepoti i šarmu, kao i u ljudima koji su nas prihvatili raširenih ruku. Moja supruga Džindžer traži da se što pre vrati u Beograd, kaže za “Vesti” David Vujić (84), član čuvenog tima Apolo Serbo 7, koji je povodom pet decenija od sletanja čoveka na Mesec tokom jula učestvovao u kampanji Vi ste svet, Ambasade SAD, čime je odata počast i Srbima koji su učestvovali u ovoj misiji.
Njegov dolazak izazvao je veliko interesovanje javnosti, koja je imala prilike da ga vidi i čuje i uživo i putem medija. Po povratku u Ameriku, sumira utiske i za “Vesti” otkriva još neke pojedinosti iz svog bogatog života, koji je uvek krasila snažna privrženost srpskim korenima.
– Tokom brojnih predavanja koja sam održao u Beogradu cilj mi je bio da inspirišem srpsku publiku, bilo da su univerzitetski profesori, inženjeri i naučnici, bilo da su studenti i učenici, u želji da naglasim da mi kao američki Srbi nismo zaboravili ko smo i odakle potičemo. Moramo da promovišemo najlepše vrednosti nasleđa, dostignuća pojedinaca i naglasimo važnost našeg doprinosa u svetu.
Od SANU do Petnice
– Srećan sam i zahvalan što sam bio gost Srpske akademije nauke i umetnosti, ustanove koja čuva nasleđe i znanje mnogih velikih Srba među kojima su Vuk Karadžić i Petar Petrović Njegoš. Susret sa decom u Petnici i na drugim sličnim mestima uverio me je da su srpski đaci puni entuzijazma, željni znanja, što ukazuje na dobar obrazovni sistem.
– Bilo je brojnih iznenađenja koja su me veoma obradovala. Po završetku mog izlaganja na Mašinskom fakultetu prišao mi je stari kolega i prijatelj, dr Nenad Gojković, koga nisam video već trideset godina. U Domu omladine sreo sam bivšeg ambasadora Srbije u SAD Ivana Vujačića i njegovu suprugu, obradovao sam se i susretu sa Vladimirom Jovičićem, nekadašnjim otpravnikom poslova Ambasade Srbije u Vašingtonu, kao i sa Deskom Nikitovićem, bivšim konzulom Srbije u Čikagu.
– Čast mi je što sam se sreo sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, predao sam mu fotografiju na kojoj se nalazimo nas sedmorica. Bili smo na divnom svečanom ručku kod princa Aleksandra i princeze Katarine Karađorđević u Belom dvoru sa ambasadorom SAD Kajlom Skotom. Susret sa Njegovom svetošću patrijarhom Irinejom bio je neverovatno iskustvo za mene i moju suprugu. Trudio sam se da sa njim razgovaram na srpskom jeziku.
Detinjstvo u Midlendu
– Odrastao sam u Midlendu u Pensilvaniji, poznatom po proizvodnji čelika, u koji je pre Prvog svetskog rata stiglo mnogo imigranata iz Jugoistočne Evrope, a među njima i veliki broj srpskih porodica. Moj otac Mitar rodom je iz Okučana u Slavoniji. Bio je oficir srpske vojske, učesnik balkanskih ratova. Pamtim ga kao harizmatičnog, marljivog, strogog, disciplinovanog, ljubaznog čoveka. Svirao je tamburicu i podučavao mladiće iz tamburaških orkestara kako bi mogli da nastupaju na raznim srpskim priredbama. Bio je jedan od mnogih iz regiona Like, Korduna i Banije, koji su imali utehu u zajednici koja je njihovim porodicama obezbedila dom u tuđini. Postao je jedan od prvih dobrotvora srpske pravoslavne Crkve Svetog Đorđa i pomagao je mnogim našim zemljacima iz regiona da se zaposle u fabrici za proizvodnju čelika.
– Moja majka Milka je rodom iz porodice Todorović iz Gline. Odrasla je u Vintondejlu, u Pensilvaniji, poznatom po eksploataciji uglja. Bila je veoma brižna žena, poštovala je naše običaje, a kao članica Kola srpskih sestara podržavala je sve crkvene aktivnosti. Kao dečak, tokom letnjih meseci često sam posećivao bake i deke i pomagao sam sunarodnicima koji su živeli u njihovoj kući da nauče engleski jezik, da se snađu u trgovini, banci… Sve se to dogodilo ubrzo nakon Velike depresije, što je bio veoma težak period.
– U kući smo pričali na srpskom jeziku, kao i sa komšijama i bliskim rođacima, pošto je naša zajednica bila prilično velika. Otac mi je stalno govorio da sam imao veliku sreću što sam se rodio kao Amerikanac, ali da nikad ne smem da zaboravim poreklo, pretke i srpsko srce koje morate da delite sa zemljacima u nevolji. Nikada nisam zaboravio te reči i nastavio sam do danas da podržavam naše srpsko nasleđe i identitet na sve moguće načine.
Prilozi za crkvu
– Detinjstvo mi je obeležilo druženje sa Srbima. Naša zajednica je osnovala Američko-srpski klub, osmišljen da promoviše sve srpske aktivnosti i svečanosti, kao i srpsku pravoslavnu kapelu, koja je obeležavala praznike. Tu su se održavali koncerti horova, dramske predstave, folklor, muzički festivali i, što je najvažnije, to je bilo mesto za prikupljanje sredstava neophodnih za projektovanje i izgradnju naše nove crkve. Srpska pravoslavna Crkva Svetog Đorđa u Midlendu završena je i osvećena početkom pedesetih godina prošlog veka.
– Naš prvi paroh bio je Milorad Dobrota iz Šibenika. On je temeljno uspostavio program crkve i škole, naglašavajući značaj naše pravoslavne vere i srpske baštine. Držao je časove jezika, istorije, običaja, tradicije, folklora, liturgijske i narodne muziku. Postao sam jedan od njegovih prvih pomoćnika u oltaru. Bio sam i Hlan hora “Dr Laza Kostić” koji je pevao u našoj crkvi, ali i izvodio i kompozicije Ljubomira Bošnjakovića i Stevana Mokranjca na koncertima srpskih horova širom Amerike.
– U mladosti su me naučili da su dve najvažnije kategorije koje će značajno uticati na moj život – poštovanje i disciplina. Poštovanje porodice, starijih, kolega i prijatelja definiše vas kao ličnost koja prepoznaje vrednost ličnih i profesionalnih odnosa koji će usmeravati vašu sudbinu. Disciplina postaje jedinstveni kvalitet neophodan u trenutku kad je pojedinac spreman da prihvati izazov u najtežim okolnostima i uspe da pobedi.
Falkon za Jugoslaviju
– U životu sam postigao ono o čemu nisam mogao ni da sanjam. Po završetku vojnog roka kao pripadnik USA Air Force, nastavio sam fakultetsko obrazovanje u poslovnoj administraciji, potom postdiplomske studije poslovnih i industrijskih nauka. Prihvatio sam zaposlenje u vazduhoplovnoj kompaniji North American Aviation. Tokom 20 godina provedenih u firmi dodeljen sam vazduhoplovstvu i programima Apolo Saturn. Upisan sam u program korporativnog izvršnog usavršavanja, gde sam radio od inženjerskog posla, preko ugovora i cena, upravljanja programima i vlade do javnih poslova. Moja poslednja pozicija u severnoameričkoj avijaciji bila je Director for International and Foreign Militardž Sales of our Sabreliner aircraft. Još 1977. godine posetio sam Soko-Mostar sa predlogom da proizvodimo naše letelice u Jugoslaviji, ali to se nije ostvarilo.
– Kasnije sam prihvatio ponudu kompanije PanAm/FalconJet u Vašingtonu. Bio sam direktor za međunarodnu prodaju aviona, što je bilo od ključnog značaja za prodaju aviona falkon 50 Vladi Jugoslavije, od čega je jedna letelica postala VIP predsednička. Pošto se PanAm raspadao, ponuđen mi je položaj u Execaire Aviation, diviziji Seagrams u Montrealu, da radim kao potpredsednik za poslovni razvoj. Bio sam odgovoran za flotu koja je obavljala avio-prevoz najvećih kanadskih firmi.
– Po povratku u SAD, postao sam izvršni direktor vlade za Fairccild Republic kao podrška istraživanju i razvoju T-46 i nastavku programa A-10. Na toj poziciji sretao sam se sa ključnim članovima Kongresa, odborima i pododborima za odbranu u vezi sa statusom i finansiranjem ovih programa. Po završetku ovih programa, ponuđena mi je pozicija savetnika predsedavajućeg u Kongresu SAD u vezi s nabavkom vojne opreme i usluge. Moje iskustvo u vazduhoplovstvu i vazduhoplovnoj industriji, uključujući uspeh programa Apolo, bilo je uzbudljivo i sve je to podsticajno uticalo na moju ličnost, život i uspešnu karijeru.
Serbo 7 kao porodica
– Svi članovi tima Serbo 7 su se družili, uživali smo u razgovorima, ručkovima i večerama u srpskim restoranima, crkvi ili našim domovima. Proslavljali smo slave, Božić, Uskrs… Nažalost, jedini sam ja ostao iz tog tima. Bio sam veoma blizak prijatelj sa Milojkom – Majkom Vučelićem i Slavoljubom – Semom Vujićem. Sema sam sreo pre Apolo programa, u odseku za elektroniku. Video je prezime Vujić na vratima moje kancelarije, predstavio se i odmah počeo da traga da li smo rod. Pokazalo se da nismo jer nemamo istu slavu. Krstio sam njegovu prvorođenu ćerku. Majk Vučelić bio je jedan od mojih heroja, sjajan inženjer i harizmatični gospodin. Kad god sam bio u njegovom društvu, osećao sam neizmernu čast. Radili smo zajedno i često putovali, družili se. Bio je gost na mom venčanju, a ja sam nedavno posetio i njegovu dragu udovicu Inge u Kaliforniji.
– Moji srpski koreni su duboki, s radošću pružam podršku za promociju našeg nasleđa, čuvanje identiteta i aktivno učestvujem u srpskoj zajednici. Aktivan sam u mnogim srpskim organizacijama, među kojima su Srpska nacionalna federacija, osnivač sam Srpsko-američkog saveza birača (SAVA), član Odbora Američko-srpsko poslovnog saveta, predsedavajući “Tesla” naučne fondacije, potpredsednik Instituta Srbije. Tu su i Srpsko udruženje za borbu protiv klevete, Memorijal Draži Mihailoviću, Vašington, počasni član sam član UVIS-a, klaster srpske vazduhoplovne industrije.
Doprinos blagostanju
– Srbija je mala zemlja, ali ima brojnu dijasporu u SAD i Kanadi. Međutim, mi kao narod i etnička zajednica ostajemo nedovoljno poznat entitet. Svi moji prijatelji i kolege odlično znaju koliko sam odan svojim korenima i koliko strastveno negujem etničku pripadnost, a mnogi su me s ljubavlju zvali Srbin. Oni su time izrazili poštovanje prema mom poreklu jer znaju da ih stalno podsećam da su Srbi, kao vrlo mala izborna jedinica u SAD, dali veliki doprinos opštem blagostanju Amerike, poput Tesle, Pupina, uključujući i druge grane kao što su sport, medicina, vazduhoplovstvo.
– Ostao sam aktivan u Vašingtonu kao član nekoliko dobrotvornih organizacija za istraživanje raka, vojske, stanovanja, veterane beskućnike, kao i član nekoliko odbora – Nacionalnog kluba za štampu, Asocijacije ratnih snaga, Kapitol hil kluba. Obavezno prisustvujem službama u našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Potomku kao i mnogim srpskim manifestacijama.
– Slobodno vreme provodim sa suprugom Džindžer, uživamo u muzici, džezu, klasičnoj, kantri, zapadnoj, operi i srpskoj narodnoj muzici. Družimo se sa prijateljima, putujemo. Volimo da čitamo i radujemo se svakom danu našeg divnog zajedničkog života.
Džindžer, drugo ime za radost
– Moja supruga Džindžer je velika radost mog života. Talentovana, obrazovana, plemenita. Potiče iz jugozapadne regije Virdžinije. Ima škotske, nemačke, američke i indijanske korene. I baš je ona bila ta koja je insistirala da se venčamo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Prešla je u pravoslavlje, aktivno učestvuje u negovanju naših običaja, tradicije, uživa u tamburaškoj muzici. Naravno, svečano slavimo sve srpske verske praznike.
– Džindžer je kao inženjer elektrotehnike ceo radni vek provela u američkoj vladi, gde je bila jedna od prvih žena koja je postala šef osoblja članova Senata i Predstavničkog doma Kongresa. Takođe, bila je član i direktor osoblja nekoliko odbora i pododbora u Domu, i vrlo efikasan direktor finansija za političke kampanje. Kao direktor radila je na poziciji korporacije za razvoj pomorskog puta St. Lanjrence, potom za Kongresna pitanja i razvoj međunarodne trgovine. Organizovala je Međunarodnu komisiju za vodene puteve i kanale, a bila je i izvršni direktor Komisije za sliv reke Dunav.
Sav taj džez
– Moja prva poseta Jugoslaviji bila je krajem šezdesetih godina, ubrzo posle uspešnog sletanja na Mesec jer smo dobili nagradni produženi odmor za dugogodišnju posvećenost ovom zahtevnom programu. Doputovao sam sa prijateljem i kolegom slovenačkog porekla. Cilj nam je bio da se prvi put sretnemo sa rođacima i da potražimo domaće džez muzičare. Tako smo posetili RTV Beograd u nadi da ćemo čuti džez orkestar Vojislava Simića. Međutim, sreli smo se sa poznatim džez trubačem Duškom Gojkovićem koji nas je pozvao da nastupimo kao gosti benda u njegovoj emisiji “Studio 6”. Mića Marković je svirao saksofon, Vlada Vitas klavir, Džimi Stanić bas vokal, a Rade Milivojević Nafta bubnjeve. Moj kolega Don Erjavec svirao je trubu, a ja sam na bubnjevima zamenio Naftu. To je bilo neočekivano, prelepo iskustvo. Duško je bio zadovoljan našim nastupom i pozvao nas je da nastupimo sa njim na džez festivalu u Kotoru.
“Hvala Bogu”
– Premijerna poseta Okučanima, gde se nalazi selo Trnkovac, bila je za mene najemotivnije iskustvo u životu jer sam prvi put bio okružen članovima porodice Vujić, koje nikada ranije nisam sreo. Tu je bila i sestra mog oca – teta Natalija, prelepa žena prodornih plavih očiju, identičnih kao oči mog pokojnog oca. Bilo je mnogo suza kada smo se upoznali, ali i zabrinutosti da možda neću moći da komuniciram s njima jer sam Amerikanac. Laknulo mi je kada su me pitali: “Davide, da li razumeš srpski?” Odgovorio sam potvrdno, a onda im pričao da slavimo verske praznike i negujemo našu srpsku tradiciju onako kako nas je naučio moj otac. Saslušali su me i rekli: “Hvala Bogu.”
Rodbina na okupu
– Veliki deo moje familije preselio se iz Slavonije u Beograd ili Banjaluku. Okupili smo se u prelepom restoranu Rubin, koji ima divan pogled na Beograd. Događaj su organizovali moj nećak Bogdan, njegova supruga Darinka i njihovi sinovi Nemanja i David. Oni imaju privatni biznis u Beogradu, u koji je uključen i David, a Nemanja se bavi dizajnom i prodajom računarskih softera, a noću radi kao di-džej. Bile su tu i moja nećaka Zorka, poreklom iz Stare Gradiške, sa ćerkom Ninom, vlasnicom frizerskog salona, iz Štutgarta (Nemačka). Došla je i nećaka Caroline Vujic Goddard, umetnica, doputovala je iz St Nicholas de Port (Francuska). Njen otac Dušan i ja jedini smo preostali iz naše generacije. S jadranske obale doputovala je nećaka Bogdanka Vujić Diklić, profesorka političkih nauka, rodom iz Okučana. Ona i suprug Bogdan, profesor inženjer, imaju dvoje dece – Damjana, inženjera mašinstva, i Jelenu, pomorskog arhitektu u norveškoj firmi za izgradnju brodova. Moja nećaka Nada Vujić Milošević, vlasnica fabrike za proizvodnju odeće u Banjaluci, doputovala je sa ćerkom Ivanom, modnom kreatorkom, i mužem iz Banjaluke. Njen brat Dušan nije mogao da nam se pridruži zbog brige o baki, ali sreli smo se s njegovim sinom Aleksandrom, veoma talentovanim ikonopiscem, koji se priprema da postane srpski pravoslavni sveštenik. Rođaku Savku, poreklom iz Okučana, koja trenutno živi u Beogradu, video sam nakon 50 godina i to me je posebno obradovalo.
Užasnut bombardovanjem
– Bio sam izbezumljen, ljut i užasnut zbog besmislenog čina agresije na Jugoslaviju. Istorijski gledano, Srbija je tokom dva svetska rata bila stalni saveznik SAD i pretrpela ogroman gubitak ljudi i teritorije u svojoj težnji da postane slobodna i demokratska nacija. Pre i tokom nesrećnog bombardovanja, protivnici su uticali na ključne članove Kongresa i odgovarajuće komitete kako bi podržali svoje pozicije u regionu. Uspeli su da prikupe velike sume novca namenjene demonizaciji Srba i ojačaju svoje pozicije ne samo u američkom Kongresu, već i sa raznim specijalnim interesnim grupama i medijima. Bilo je nekoliko ozbiljnih pokušaja odabranih srpskih grupa da se organizuju, od kojih je SAVA (Srpsko-američki savez birača) čiji je glavni fokus bio osporavanje uvredljivog zakonodavstva i dezinformacija medija. Međutim, prevladali su protivnici svojom snagom u broju i finansiranju. Pretpostavljam da ovo tužno stanje može da se prepozna kao lekcija i potreba da se ojačaju naši kombinovani resursi u najboljem interesu našeg srpskog naroda.
