Youtube/Телевизија Храм
Aleksandar Stojanović

Nasilna smrt srpskih vladara u novijoj istoriji je neraskidivo povezana sa dva faktora, unutrašnjim i spoljno-političkim, tumači za „Vesti“ istoričar Aleksandar Stojanović. Prvi, kaže on, potiče iz same prirode srpske revolucije, višedecenijskog narodnog pregalaštva za oslobođenje od tuđinske vlasti i ujedinjenje srpskih zemalja.

– U toj borbi viđeniji i uticajniji Srbi su dva puta birali vođe ustanka iz naroda, dok su narodima u susedstvu velike sile „delegirale“ bočne grane svojih kraljevskih i kneževskih porodica za vladare. Srednjovekovni princip da vladar postaje „po milosti Božijoj“ u Srbiji 19. veka korenito je izmenjen činjenicom da su ustaničke vođe i prvi vladari oslobođene kneževine izabrani voljom narodnih predstavnika. Karađorđe i Miloš Obrenović nisu bili deo evropskog plemstva – pojašnjava istoričar.

To je, prema njegovim rečima, nosilo sa sobom različite posledice.

– Još od vremena Prvog ustanka, Srbija je težila ustavnom uređenju i podeli nadležnosti, ukinut je feudalizam i građani su izjednačeni u pravima i obavezama, a sloboda štampe često je bila na višem nivou nego u susednim imperijama. Druga vrsta posledica ovakvog istorijskog razvoja ogledala se u činjenici da vladar, prvo knez, a kasnije kralj nije smatran svetom i nepovredivom ličnošću. Ukoliko bi izneverio poverenje naroda, a posebno vojske i pokazao se nedostojnim krune uklanjan je sa vlasti.

U nekim slučajevima to je, kako ukazuje, podrazumevalo abdikaciju ili odlazak u izgnanstvo, što su učinili kneževi Miloš i Mihailo Obrenović 1839. i 1842, kao i kralj Milan 1889, a ako su okolnosti bile takve da tranzicije na prestolu nije mogla da bude mirna, dolazilo je i do likvidacije vladara.

– Uzimajući u obzir veličinu i geostrateški položaj Srbije, kasnije i Jugoslavije, spoljni faktor oduvek je imao veliki uticaj na politička dešavanja u zemlji. Miloš je Karađorđevu glavu poslao u Carigrad, a kao garant mira i novih odnosa između Srba i Visoke Porte.

Engleska i Francuska su, ukazuje Stojanović, tokom većeg dela 19. veka, štiteći sopstvene trgovinske interese, usporavale oslobađanje balkanskih naroda od osmanske vlasti.

– Početkom 1903. ruski poslanik u Beogradu N. V. Čarikov bio je upućen u pripreme za Majski prevrat i, po svemu sudeći, dao je prećutnu saglasnost za svrgavanje poslednjeg Obrenovića sa vlasti. Kada se uzme u obzir koliko se ova dinastija politički oslanjala na Austrougarsku, posebno u vreme kralja Milana, nije teško zaključiti da se time našla i na putu širenja ruskog uticaja – navodi Stojanović.

On ističe da još nije do kraja istražena mogućnost da je ruski faktor presudno uticao i na odstupanje princa Đorđa Karađorđevića sa mesta prestolonaslednika.

– U evropskoj diplomatskoj i obaveštajnoj istorijskoj građi postoje brojni navodi da je njegov mlađi brat bio ruski eksponent i favorit, a činjenice da je kao regent i kralj učinio sve kako bi zbrinuo veliki broj ruskih izbeglica i da za života nije priznao Sovjetski Savez, svedoče o snažnoj povezanosti kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića sa Rusijom. Upravo se na tragičnoj sudbini ovog kralja uočava sva snaga tog spoljnog faktora. Kralj i njegova politika našli su se na putu domaćim separatistima, ali su oni bili nemoćni da ga uklone sami. Fašistička Italija finansirala je obuku ustaša, a atentatori su obučavani u Mađarskoj. Mnogi savremenici i istoričari smatrali su da je kralj Aleksandar bio prva međunarodna žrtva fašizma. Engleska i Francuska su i tada štitile svoje interese na račun manjih balkanskih naroda: kada je Kraljevina Jugoslavija zahtevala međunarodnu istragu pred Društvom naroda o odgovornosti Italije za ubistvo kralja, ove dve zemlje nisu pružile podršku svom savezniku iz Velikog rata.

Jedan od retkih atentata na srpske vladare u kome, prema istorijskim činjenicama, spoljni faktor nije odigrao značajniju ulogu jeste, ističe istoričar, ubistvo kneza Mihaila Obrenovića 1868. u Košutnjaku. Knez, koga deo građanstva nije voleo zbog autoritarnog načina vladanja, praktično je ubijen u porodičnoj osveti braće Radovanović, uz podršku uticajnijih pristalica Karađorđevića – zaključio je Stojanović.

Đinđićevo ubistvo išlo na ruku Zapadu

– Slučaj ubistva Zorana Đinđića kompleksniji je nego što se na prvi pogled čini. Naivno je verovati da u Evropi 21. veka grupa kriminalaca i otpadnika službi bezbednosti može da, bez pomoći spoljnog faktora, uspešno organizuje i sprovede ubistvo demokratski izabranog premijera. Većina istorijskih izvora potrebnih za rekonstrukciju planiranja i političke pozadine atentata je nedostupna istraživačima i verovatno će tako i ostati još nekoliko decenija. Indikativno je da je u mesecima i nedeljama pre ubistva premijer zahtevao početak razgovora o statusu KiM, što nije odgovaralo Zapadu – kaže Aleksandar Stojanović, uz napomenu da događaji posle uvođenja vanrednog stanja 2003. ukazuje da su pojedini politički akteri imali podršku stranih zemalja i praktično nastojali da se nametnu za Đinđićeve naslednike još proleća iste godine.

Tragedija Nemanjića

Vladari u ranijoj srpskoj istoriji takođe su bili zle kobi. Časlav Klonimirović, Jovan Vladimir, Jovan Nenad, a prema legendi, i Car Uroš su ubijeni. Veliki Župan Stefan Nemanja i kralj Stefan Prvovenčani su abdicirali, dok su kraljevi Radoslav, Uroš i Dragutin svrgnuti. Kralj Stefan Dečanski je i svrgnut i ubijen, car Dušan je iznenada umro, pa se sumnjalo da je otrovan, a Knez Lazar je poginuo na bojnom polju.

Sutra – Stradanje naših vladara kroz vekove(3):Vatrogasac pucao u kralja