Miroslav Stamenković (62) rođeni Nišlija trenutno živi u Domu za stare u Apatinu. U ovaj ravničarski kraj došao je silom prilika, a posle golgote koju je preživeo u hrvatskim logorima tokom rata devedesetih godina prošlog veka. Ni kriv ni dužan postao je ratni zarobljenik 1994. godine i od tada pa do kraja 1997. prošao je torturu u tri hrvatska zatvora, među kojima i zloglasnu "Loru", a posle svega, kaže, ne bi žalio da umre samo da sazna za sudbinu porodice, supruge, sina i ćerke o kojima ništa ne zna punih 17 godina.
"Pre rata sam živeo u Kaštel Lukšiću gde sam nasledio kuću od pokojnog oca koji je u Hrvatsku došao kao zidar. Radio sam u brodogradnji i često sam bio na terenu kako bi zaradio za porodicu, suprugu Živkicu, sina Ivana i ćerku Zoricu. Nisam ni slutio da će se zaratiti i da ću, ni kriv ni dužan, morati da budem deo svega toga. Nikada nisam bi opterećen koji je čovek koje nacije, jednostavno, svi su mi bili isti", kaže na početku ispovesti za "Vesti" Miroslav Stamenković.
Ipak, nije mu bilo svejedno kad je video šta hrvatske vlasti rade tamošnjim Srbima devedesetih godina i zbog toga je hteo da pređe u rodnu Srbiju, ali tu je i počela njegova golgota.
Jeli stonoge i bubašvabe"Bili smo gladni a oni su nas terali da jedemo stonoge, crve, bubašvabe, puževe i tome slično. Onda su nam davali zadatke da uđemo u kućicu psa i da lajemo. Kada bi završili onda su puštali pse na nas da nas dobro izujedaju", priseća se Stamenković jedne od mnogobrojnih užasnih scena iz logora. |
"Krenuo sam put Srbije, ali me je kod Knina na jednom od vojnih punktova zaustavila vojska JNA i mobilisala. Nisam imao kuda, već da slušam naređenja i prihvatim ulogu rezerviste vojske Republike Srpske Krajine. Bio sam vozač i radio sve što su od mene tražili, ali nikada nisam pucao niti učestvovao u borbama. Na Svetog Jovana, 20. januara 1994. godine uhapsili su me pripadnici hrvatske vojske i od tada, skoro četiri godine bio sam zarobljenik. Tu grozotu koju sam zajedno sa ostalim zarobljenicima preživeo, ne bih poželeo nikome", kaže vidno potresen Miroslav Stamenković koji ne krije da je od sislnog mučenja izgubio zdravlje, a najviše živce.
"Uhapšen sam na Miljevačkom platou gde sam video 15 srpskih zarobljenika koji su na nogama i rukama imali lance. Video sam žive rane na tim ljudima i kosti su im se videle od tih lanaca. Čuo sam da si bili iz sela Smoković pored Zadra. Držali su ih dok su mogli da rade, a kasnije ih liferovali. Bilo je grozno videti te izmučene ljude."
Miroslav Stamenković u tom trenutku je već znao šta ga čeka i vrlo brzo njegovi mučitelji poželeli su mu "dobrodošlicu".
"Sa drškom od metle izbili su mi sve zube, slomili nos, boli bajonetima i tukli bejzbol palicama. Na butini su mi urezali krst, posekli ruku i kada su videli da mi je vena posečena dozvolili su tek tada da lekar interveniše. Tukli su nas skoro svaki dan. Nije bilo poštede."
Nema pomoći ni od Crvenog krstaKrajem 1997. godine Stamenković je sa još 12 Srba poreklom iz BiH razmenjen za jednog mrtvog Hrvata. Tu njegovoj golgoti, međutim nije došao kraj. Od 1992. godine on nema nikakvog saznanja o svojoj porodici. |
Posle izvesnog vremena Stamenković je zajedno sa ostalim zarobljenicima prebačen u zatvor u Šibenik. Ponadao se da će mu tamo biti lakše, ali je besomučno mučenje nastavljeno.
"Ubrzo sam izveden pred neki sud i kao navodni agresor na Hrvatsku naprečac osuđen na 20 godina robije. Tu zapravo nije bilo nikakvog suda, uveden sam u jednu prostoriju u pratnji dva čuvara i bez prava odbrane, mi je izrečena presuda. Posle toga nastavili su da nas tuku sve dok ne bi izgubili svest, a onda bi nas polivali vodom i kada smo došli sebi, nastavili bi da nas muče. Puštali su pse da nas ujedaju. Terali su nas da ližemo WC šolje, pod i polni organ ženke psa. Prali smo automobile civilima i kada bi ih oprali, oni bi nas u znak zahvalnosti isprebijali", kazuje Stamenković.
Hrvat mu pomogao da dođe do KninaDo početka rata Miroslav Stamenković je radio u Splitu i Zadru. Kada je saznao da mu se raspala porodica i da je krajnje kritično za svakog Srbina da ostane u Hrvatskoj, odlučio je da krene za Srbiju. U tome mu je pomogao jedan prijatelj Hrvat, mašinovođa. |
Drugi deo ispovesti čitajte u sredu 3. februara
