Kad smo čuli šta nam je kapetan Reko kazao, svima nam se sledila krv u žilama i zanemeli smo od straha, ali nas on, kao da je zapazio kakve su nas crne misli skolile, poče hrabriti i kaže da niko od nas nije kriv za njegovu tragediju i da nam on garantuje da ćemo svi biti bezbedno sprovedeni i ispraćeni do Čajniča, da dok je on živ i dok se nešto pita nikome neće faliti ni dlaka s glave – seća se Milivoje Čarapić tog sudbonosnog trenutka.
Naredba kao spas
U tom momentu neko od vojnika iz jedne grupe sa strane poče da viče da nas sve treba pobiti i spaliti. Amir Reko se okrenu prema njemu i toj grupi, očigledno ozlojeđenih i spremnih da nas potuku, i glasom koji ja ne umem da opišem, kakav, čini mi se nikad nisam čuo ni pre ni posle, glasom iz kojeg je izbijao autoritet, podviknu da prekinu i da jednu reč više ne čuje.
Tako je i bilo, zaćutali su i tu više ne bi nikakvih provokacija i komentara, čuo se samo glas Rekov glas kojeg smo mi od tog momenta gledali kao u ikonu, kao u zaštitnika i spasitelja.
Ubrzo potom povedoše nas u koloni prema Trebeškom Brdu, odnosno prema Čajniču – ima tu barem tri sata pešačenja. Krenu nas 44, jer se zlosretna Marija Čarapić nije pojavila pred školom. Prati nas dvadesetak njihovih naoružanih vojnika, a glavni je bio Edhem Obuća, rodom odnekud od Čajniča – bio je, kako sam kasnije saznao, rezervni oficir pre rata. Nama je Reko u tom govoru kod škole obećao da će on ići sa nama, da će nas on pratiti, ali nije krenuo, jer su ga, kako ću takođe mnogo kasnije saznati, pozvali da hitno dođe u glavnu komandu, a u stvari, neko, kome se očigledno nije dopao taj njegov postupak prema nama, hteo je da ga skloni i nas ostavi bez zaštite, odnosno prepusti nas na milost i nemilost onih koji su bili naumili da Bučje i Srbe u njemu sravne sa zemljom.
Put u neizvesnost
Taj oficir Obuća u jednom momentu, kad smo tu na Trebeškom Brdu zastali da predahnemo, prizva moga oca i Velja Čarapića i veli im da se spuste dole prema Čajniču i nekako stupe u kontakt sa Srbima, a naredi da sa njima krene i nejač, odabraše 12 dece i žena. Posla s njima i jednog svog borca, Hasovića, a njegov brat iskolači i preteći veli mome ocu:
– Ako se šta desi mome bratu, ja ću ti ovde prvo zaklati sina, pa ženu, pa onda sve ostale…
Počeh da mu objašnjavam da je sve to rizik, da se ne zna ko sve može da puca na one koji se pojave u tom međuprostoru između muslimanskih i srpskih položaja, ali džaba, njega to ne zanima:
– Naši sigurno neće da pucaju, a ti se Bogu moli da to ne učine ni vaši, jer ako se desi nešto mome bratu, tebi i vama ovde više ni Bog neće moći da pomogne – odbrusi mi on.
Oficir Edhem Obuća dao je mom ocu i spisak sa sedam-osam imena Muslimana za koje se mislilo da su zarobljeni i da se nalaze u Čajniču – seća se Čarapić. Tražili su da ih puste i zamene za nas.
Ostala otključana kuča
Imao sam tada 26 godina, ali sam, očigledno bio još nezreo i mlad, jer sam mnoge stvari shvatio i naučio tek mnogo kasnije – kaže Milivoje Čarapić.
– Recimo, kad smo kretali iz kuće, majka zaključa vrata, a otac se povrati i širom ih otvori. Neka – veli – da se ne muče da provaljuju i misle da unutra ima neko bogatstvo. Svemu što je celog života kućio i stvarao, za tren okrenu leđa i sve ostavi na milost i nemilost nemilosnicima, svo bogatstvo, ceo život stade u torbu nekakvih prnja i malo hrane, koliko da ima za put. Povedosmo, doduše, i kravu, ko velimo neka se nađe tamo gde se sklonimo – ko ima kravu, ne može gladovati. Đavola crna: ostala je na Trebeškom Brdu i ko zna gde je i kako završila… Tek mnogo kasnije sam razumeo kako je u tim trenucima bilo mojim roditeljima i svima poput njih…
Ćutnja kao odbrana
Da neki, očigledno pijani, muslimanski vojnici hoće da ne ispoštuju obećanje Amira Reka, postalo nam je sasvim jasno i osetili smo to već usput kad su nas njih dvojica-trojica, očigledno pripitih, počeli vređati i provocirati. Mi smo, međutim, samo ćutali i grabili napred. To je posebno došlo do izražaja na samom Trebeškom Brdu kad je jedan od tih pijanih počeo da preti Momiru Čabarkapi da će ga zaklati, i njega, i njegovu sestru, i njeno dete, dečaka koji je tada imao dve ili tri godine.
