Mališani u Berlinu priredbom obeležili školsku slavu Svetog Savu. Želja srpske dece da se proslavi ova svetkovina, koja se obeležava 27. januara, bila je velika, pa je uz angažman učiteljice dopunske škole na srpskom jeziku Marije Aleksić, u Crkvi Svetog Save na Vedingu, u nedelju održana dečja priredba. Posle Svete liturgije, učenici su povodom svoje školske slave s protojerejem stavroforom Radomirom Kolundžićem okretali i prelomili slavski kolač. Zatim su predstavili svoje znanje o izazovima s kojima se suočavao Sveti Sava kroz recital i pesmu, a na kraju su im podeljeni i paketići.
Crkva je, uz poštovanje propisanog odstojanja, bila ispunjena vernicima, željnim da posle liturgije čuju i dečje glasove koji su nas podsetili na kakve je prosvetiteljske izazove nailazio Sveti Sava pre osam vekova.
Učiteljica Marija Aleksić uvek se angažuje kad su vannastavne aktivnosti u pitanju, a đačka slava tu zauzima posebno mesto.
– Deci je ovo drago i uvek se rado odazovu kada je organizovanje priredbi u pitanju. Nažalost, nekoliko njih je bilo sprečeno da učestvuje jer su morali da budu u karantinu. Sve to će biti nadoknađeno prvom prilikom i potrudićemo se da uključimo svu decu u realizaciju vannastavnih aktivnosti. To su lepa iskustva i koriste deci u daljem životu. U ime Dopunske nastave na srpskom jeziku u Berlinu, posebno bih se zahvalila protojerejima stavroforima Radomiru Kolundžiću i Veljku Gačiću, veroučiteljici Radmili Milovanović i roditeljima koji su pomogli da se realizuje ova priredba, kao i celokupna nastava pri crkvi Sveti Sava u Berlinu – kaže učiteljica Marija.
Jedna od boljih učenica Ana Todorović izvela je “Domaćinov pozdrav Svetom Savi”, a onda su posetioce Mia Marinković i Teodora Urošević podsetile na pouke Svetog Save, koje su i danas aktuelne. Pored ostalih, braća Damjan i Đorđe Lekić, izveli su na gitari Mocartovu kompoziciju “Adante Graciozo”,
čime je upotpunjena težnja našeg svetitelja Save, da se obrazovanje razvija u svim pravcima.
Porodica Mišić iz Beograda od pre tri godine živi u Berlinu i sve se poklopilo da deca tek u novoj metropoli krenu u školu, pa su time izbegnute mnoge teškoće prilikom prilagođavanja.
– Iako smo ovde već tri godine, deci je ovo prva godina u školi. Ćerka je mogla odmah da krene u treći razred, koji pohađa i u nemačkoj školi, a sin je paralelno krenuo u obe škole. Trebalo nam je malo vremena kad smo došli da se okrenemo oko sebe i upoznamo sa svim mogućnostima, koje imamo kao stranci – kaže Marija Mišić-Košelj.
Njen suprug Ivan je inženjer informatike i tim poslom je nastavio da se bavi i u Berlinu.
– Ja sam učiteljica po zanimanju, sada na kusrevima usavršavam nemački jezik, pa ćemo videti da li ću nastaviti da se bavim pedagoškim radom. I nama ova pandemija dobrim delom diktira ritam života. Suprug ima mogućnost da radi od kuće, pa nekako uspevamo da iskombinujemo vreme sa decom i druge obaveze – zadovoljna je Marija.
Ona napominje da su se deca odlično prilagodila novim okolnostima, savladala su nemački jezik i znaju ga, priznaje, bolje nego mama i tata.
Govoreći o razlozima za odlazak iz Srbije u inostranstvo, njen suprug Ivan Mišić kaže da finansijska situacija nije bila dominantna za ovakvu odluku već više lični razlozi.
– I u Beogradu sam radio u stranoj privatnoj firmi, uslovi nisu bili loši, ali smo se u jednom trenutku ipak odlučili za odlazak u inostranstvo. Hteli smo više vremena da provodimo s decom, a to u Beogradu nije bilo tako jednostavno. Ovde smo dobili mnogo više slobodnog vremena, tako da je balans između posla i porodice mnogo više prevagnuo u korist porodice. Tome posebno doprinosi i rad od kuće, pa imam mnogo više vremena za decu. To su glavni razlozi zbog kojih smo se odlučili da dođemo ovde – iskren je Ivan.
Nedostaju porodica i prijatelji
Uprkos zadovoljavajućim radnim uslovima i perspektivama, u Berlinu ima i toga što porodici Mišić nedostaje.
– Nedostaju nam porodica, rodbina, dugogodišnji prijatelji iz Beograda, ali smo i ovde uspeli da uskladimo neki svoj život i više ga približimo svojim potrebama. U kontaktu smo sa mnogim našim ljudima i družimo se. Deca idu na folklor u KUD Zlatni opanak, upražnjavamo i neke sportove, gde takođe ima naših ljudi, a imamo zemljake i u našem komšiluku – sumirao je Ivan Mišić prednosti i mane odlaska u inostranstvo.
Lepše u Beogradu
Nataša Mišić, Ivanova i Marijina ćerka, učenica trećeg razreda, mnogo toga je saznala o Svetom Savi otkako je krenula u srpsku školu. To znanje je dopunjeno i pesmom koju je pevala na priredbi.
Upoređujući život u dva glavna grada, ona kaže da joj je ipak lepše u Beogradu, gde idu za svaki raspust, kad god im se ukaže prilika.
– Tamo mi je mnogo lepo, mogu po ceo dan da se igram sa svojim drugaricama, i sa kucom kod babe i dede.
“Dupli prvak” sigurno korača
Natašin brat Milan, “dupli đak prvak” napravio je sigurne početničke korake u novoj sredini, i u obe škole i na maternjem i na jeziku zemlje domaćina. Svoju ulogu na priredbi ne smatra velikom jer je samo pevao pesmu o Svetom Savi zajedno sa ostalom decom i nada se da će sledeći put dati veći doprinos ovakvoj manifestaciji.
– Dobro mi je i u nemačkoj i u srpskoj školi. Čak i u nemačkoj školi imam drugare s kojima mogu da pričam srpski, ali mi ipak pričamo nemački, da se drugari iz zemlje domaćina ne bi osetili zapostavljenima. U srpskoj školi kod učiteljice Marije pričamo samo srpski, i uvek nam je lepa drugarska atmosfera – zadovoljno je zaključio Milan.
