Nekoliko dana nakon otkrivanja blaga u Ostrogu i hapšenja igumana Leontija i Petra Koprivice, nakon njihovih prvih saslušanja, odlučeno je da se to i filmski dokumentuje. Risto Vuković tvrdi da je to učinjeno naknadno, što se lako može zaključiti i iz te petominutne crno-bele filmske storije od koje je takođe dugo pravljena velika zagonetka.
Danas se samo može nagađati zašto se tada odustalo od objavljivanja tog filma koji je po nalogu policije snimio znameniti majstor kamere Stevo Lepetić, zašto je i po čijem naređenju stavljen i tako dugo držan u bunkeru, ali lako može biti da je i to imalo neke veze sa onim već spomenutim i opisanim direktivama moćnog Milana Bartoša – da se oko ostroškog zlata ne udara na sva zvona i sve obavi u što je moguće većoj tajnosti.
Neko ko je digao ruku na svetinje, to je kasnije, izgleda, koristio i film držao u tajnosti i kad je prošla opasnost na koju je upozorio Bartoš, da bi tako prikrio svoj prljavi lopovski trag, bezočnu, bezdušnu i do Boga grešnu krađu dragulja sa ikone Bogorodice koji bi se mogao otkriti na filmu.
Kako se u zapisniku o pretresu stana igumana Leontija, što se tiče ovih svetih relikvija konstatuje samo da su pronađene “tri kutije sa pozlaćenim ikonama koje su vlasništvo Petra Karađorđevića, bivšeg kralja Jugoslavije”, kako, dakle, nema, nikakvog bližeg i određenijeg opisa relikvija, kako se mnogo više od toga ne vidi ni na pomenutom filmu, prilikom ponovnog pregledanja dosijea Leontija Mitrovića posebnu pažnju sam obratio na to da pronađem nešto što bi posvedočilo da li je ikona bila oskrnavljena još dok se nalazila u Ostrogu.
I kad sam već poverovao da takvog argumenta nema, da je možda neko ko je po zadatku čitao dosije Leontija Mitrovića i pripremao ga za obelodanjivanje, učinio to vrlo revnosno i pažljivo kako kroz gusto sito cenzure ne bi prošlo ništa što bi na bilo koji način moglo kompromitovati bilo koga iz policijskog aparatra, prevashodno iz Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti, ipak se ukazao dokumenat koji rešava sve dileme, koji ne ostavlja nikakve dvoumice.
Među poslednjim požutelim listovima pozamašnog dosijea, nekim čudom je ostao jedan zapisnik koji predstavlja ne samo korak od sedam milja ka istini o krađi glavnog dragulja sa ove svetinje, barem što se tiče mesta na kojem se krađa dogodila i vremena kada je to bilo.
Taj dokument, na jednoj strani, predstavlja tešku optužbu na račun crnogorske tajne policije, a na drugoj, u potpunosti pere obraz i starog ostroškog igumana Leontija Mitrovića i svih onih koji su bili u dodiru sa ovim svetinjama pre njega, sve od vremena kada ih je ruski car Pavle Prvi Romanov ukrasio onako kako im i priliči i onako kako dolikuje njegovoj carskoj kruni.
Taj dokument, konačno, nepobitno dokazuje da je taj sedmi, središnji, najkrupniji i najskuplji safir iz ogrlice sa ikone Bogorodice Filermoske ukraden u periodu od marta 1953. do januara 1978. godine, u vreme dok je ta svetinja čuvana u trezoru crnogorske Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti. On pod sumnju stavlja, pre svega, čelne ljude, one koji su se u tom periodu smenjivali na čelnim stolicama policije i Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti, sve one, ne baš brojne, koji su za tih dvadeset i pet godina imali ključ od sefa i mogli doći u dodir sa relikvijama.
Naime, samo tri dana pošto je 2. marta 1953. godine podignuta optužnica protiv Leontija Mitrovića i ostalih, Savet za prosvetu i kulturu Narodne Republike Crne Gore (predsednik je bio Milo Jovićević), imenovao je posebnu komisiju kojoj je dao zadatak da pregleda dragocenosti zaplenjene u Ostrogu i da mišljenje o njima, odnosno kome da se predaju i ustupe na čuvanje. Članovi komisije su bili profesor Slobodan Bujišić, jedan od rukovodilaca Saveta, i Miloš Vušković i Aleksandar Prijić, već tada poznati, ugledni i afirmisani slikari.
Zapisnik ove zaista kvalifikovane i ozbiljne komisije od 17. marta 1953. godine, koji se čuva u dosijeu Leontija Mitrovića, predstavlja taj izuzetno dragoceni i važni dokumenat, koji je sve do sada, izgleda ne slučajno, ostao daleko od očiju javnosti pošto ne ostavlja ni trunku sumnje oko toga kad je i gde pljačka počinjena. Sem konstatacije u opisu ukrasa na ikoni da “jedan manji rubin na desnoj strani ikone nedostaje”, dok se dijamant nalazi u zapisniku i doslovce piše da u “donjem nizu sedam manjih i većih neobrađenih zefira, šest dijamanata i brilijant…”
Nema, dakle, pogovora niti ikakve dileme: 17. marta 1953. godine, kada je Komisija Saveta za prosvetu i kulturu Narodne Republike Crne Gore sročila svoj izveštaj o pregledu svetih relikvija otkrivenih u Ostrogu, u ogrlici na Ikoni Bogorodice Filermoske bili su svih sedam safira, odnosno postojao je i onaj središnji, glavni, kojeg nije bilo 18. januara 1978. kada su predstavnici Službe državne bezbednosti relkvije predali sekretaru Republičke verske komisije! To znači da je krađa dragulja počinjena pod krovom policije u periodu od 17. marta 1953. do 18, januara 1978. godine!
Čuvari kase
U vreme dok se ikona Bogorodice Filermoske nalazila u sefu Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti Crne Gore, na stolici ministra unutrašnjih poslova, smenjivali su se Vojo Biljanović, Vojin Jauković, Nikola Đakonović, Drago Stojović, Veselin Bulatović, Milutin Tanjević, Božidar – Bobo Bulatović i Vučić Čagorović.
Mnogi od njih su prethodno rukovodili Udbom, odnosno Službom državne bezbednosti, koja je bila kao neka priprema za uzlet na tu ministarsku fotelju, a baš u vreme kad su u Ostrogu otkrivene tri najveće hrišćanske svetinje i dok su čuvane u njenoj kasi, od septembra 1952, do januara 1978. godine, na toj funkciji su se ređali Milo Vrbica, Drago Stojović, Drago Mijović, Božidar – Bobo Bulatović i Momir Pejanović.
