Krajem februara 2008. godine, u trenutku kad je potpisnik ovih redaka dovršavao rukopis knjige posvećene tajnama ostroškog blaga, podgorički dnevnik “Vijesti”je otvorio svoje strane i započeo seriju napisa o tri najveće hrišćanske svetinje pronađene u Ostrogu u jesen 1952. godine, sa težištem na pitanju pljačke dragulja sa ikone Bogorodice Filermoske.
Marko Orlandić, koji je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kad su ove svetinje iz trezora Udbe prenete u kasu bio predsednik crnogorske vlade (ondašnjeg Izvršnog veća), tvrdi da je tek 1976. godine od tadašnjeg ministra policije Vučića Čagorovića saznao da se u trezoru policije čuvaju neke svete dragocenosti, da ih je tada prvi put video u Čagorovićevom kabinetu i zapazio da “na levoj strani ikone” nedostaje jedan dragulj, a da je najveći, centralni safir u đerdanu pod grlom Bogorodice bio na mestu.
Kad sam se i sam uključio u raspravu, posebno sam ukazao na ovu tvrdnju Marka Orlandića i istakao da to znači da se krug odgovornih za pljačku ikone drastično sužava, odnosno da je krađa počinjena u policiji i to u vreme od 1976. do 18. januara 1978. godine. Pritom sam, pored ostalog, još jednom podsetio na zapisnik komisije Ministarstva prosvete Crne Gore od 17. marta 1953. godine iz kojeg se nepobitno vidi da je taj safir u tom trenutku bio na ikoni.
Usledile su žestoke reakcije na moj zaključak. Prvi se oglasio Momir Pejanović, šef crnogorske SDB te 1978. godine, koji je utvrdio da “nema valjanog dokaza dokumenta na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti kada su centralni i mali dragulji sa ikone Bogorodice Filermoske nestali, i prilikom nestanka kod koga su se nalazili”. Ne oponirajući, čak i ne spominjući ime Marka Orlandića, Pejanović “moralno i materijalno tvrdi da je to čista izmišljotina”, da je glavni dragulj na ikoni nedostajao i 1969. godine kada je on od svog prethodnika preuzeo ključeve od sefa u kojem su čuvane dragocenosti. Pritom on oštricu reakcije usmerava samo na mene, obećavajući da će mi “pružiti priliku da tu svoju tvrdnju dokažem kod nadležnih organa…”
I Pejanovićev tadašnji zamenik, Vladimir Keković, koji je, kao što je već istaknuto, prvi potpisao zapisnik o primopredaji svetinja u januaru 1978. u svom reagovanju tvrdi da je “opisano činjenično stanje relikvija u vreme primopredaje nesporno i čisto kao suza”, odnosno da u svemu postoji samo misterija “šta je bilo pre i posle toga i kako su nestali dragulji”, ali da on o tome “nema nikakvih relevantnih saznanja”. Izbegao je, međutim, da objasni kako i zašto u tom zapisniku “čistom kao suza” nije konstatovana nesporna i toliko očigledna činjenica da na ikoni nedostaje glavni dragulj, već mi, kao i Pejanović, i on obećava “viđenje na sudu”.
Kad sam potom još jednom objasnio na čemu temeljim svoj “smeli” zaključak, Pejanović je ostao pri svojoj goloj tvrdnji da je nasledio ikonu bez dragulja, ali više nije spominjao sud, a Keković je umesto odgovora na moje ponovljeno pitanje oko zapisnika obznanio da je podneo tužbu protiv mene i da traži 15.000 evra nadoknade za pretrpljene duševne bolove. Ponovo se oglasio i Marko Orlandić. Ni njemu se nije svidela moja “građanska hrabrost i smjelost”, i utvrdio je da sam se “poslužio zaista prljavim metodama”, da je “notorna neistina” to što sam kazao kako mi je odavno poznato da se on zalagao za objedinjavanje ove tri svete relikvije i njihovo čuvanje pod svodom crkve, kako je to bilo od iskona.
Kad sam mu odgovorio da ja nisam ništa izmislio, da sam samo preneo u više navrata ponovljeno kazivanje igumana Marka Kalanja o njegovim susretima sa Orlandićem krajem osamdesetih godina prošlog veka u Cetinjskom manastiru, on je ostao pri svome i utvrdio je iguman Kalanj “očigledno u velikoj zabuni” i mora da ga je “zamenio sa nekim drugim”, da poznih osamdesetih godina prošlog veka nijednom nije posetio Cetinjski manastir. Konačno da se on, ne samo u “poznim osamdesetim godinama” nego i nešto ranije, nalazio “u samom epicentru borbe da se SFRJ i svi njeni narodi odbrane od tragedije koju je donosila sumanuta ideja velike Srbije”, čemu je, kako veli, “ne mali doprinos dala i SPC i njena Mitropolija u Crnoj Gori, kojoj, koliko zna, iguman Kalanj pripada…”
– Star sam i bolestan i nemam snage da se dopisujem preko novina – ponovio mi je iguman Marko Kalanj kad sam mu se potom ponovo obratio – ali sve što sam rekao o mojim susretima i razgovorima sa Markom Orlandićem istina je i na to ću se zakleti i pred ćivotom Svetog Vasilija Ostroškog pred kojim sam se zakleo kad sam obukao monašku rizu. Marko Orlandić sada može tvrditi da se on i ne zove Marko, ali ga ja u to neću razuveravati, to je njegovo pravo. On sigurno zna, hteo to sad ili ne da prizna, da smo se mi odranije dobro znali i da se nismo prvi put sreli te, mislim 1988. godine u Cetinjskom manastiru. Ja sam tom prilikom upravo od njega prvi put, nakon više od deset godina traganja, saznao da se ikona Bogorodice nalazi u Cetinjskim muzejima i odmah sutradan otišao kod tadašnjeg direktora te ustanove Jakova Mrvaljevića da je tražim i vidim. Potvrdio je da je tu, ali mi je nije hteo pokazati. Kad je Marko Orlandić nešto kasnije ponovo došao u Manastir, ja sam mu se opet požalio da ne možemo da dođemo do ikone. On mi je tada doslovce rekao: “Imenjače, dajem ti časnu reč, ja ću se lično založiti da se ta ikona pripoji i čuva zajedno sa ovim svetinjama…”
Iz cele ove “polemike” je očigledno da “neko vara od serdara”, a vreme će, valjda, pokazati ko je vera a ko je nevera…
Nađena presuda
Ako u celoj polemici u “Vijestima” i nije bilo bog zna kakvih pomaka u traganju za draguljima pokradenim sa ikone Bogorodice Filermoske, ovaj serijal je, izgleda, uticao da na svetlo dana konačno ispliva presuda Leontiju Mitroviću i ostalima za kojom sam više od decenije tragao.
Naime, krajem aprila 2008. godine iz Agencije za nacionalnu bezbednost Crne Gore dobio sam obaveštenje da je presuda Okružnog suda u Cetinju Leontiju Mitroviću i ostalima br. L 11/53 od 7. septembra 1953. “slučajno” pronađena u arhivi SDB i prosleđena Državnom arhivu Crne Gore na čuvanje. Posle je, na moje čuđenje i veoma pozitivno iznenađenje, sve išlo brzo i lako – dobio sam, konačno, i fotokopiju tog toliko traženog dokumenta. Prava iznenađenja sam, međutim, doživeo kad sam pročitao presudu koju je sudija Petar Leković sročio na dvadeset strana jer se u njoj bukvalno nijednom rečju ne spominju tri svetinje, a i sva priča o krijumčarenju zlatnika je svedena na siću.
Uz to, presudom je obuhvaćeno samo šest optuženih, bez ikakvog objašnjenja su izostali četvrtooptuženi Đorđije – Đole Đurović i sedmooptuženi Ristan Vulić. Tom prvostepenom presudom Leontije Mitrović je osuđen na godinu i po zatvora, Petar Kopricvica na dve i po godine, Ilija Kavaja na tri i po godine, Rade Vojinović na godinu i po, Blažo Jokanović na dve godine a Đuro Ivanović na sedam meseci zatvora. Đurović i Vulić se u ovom procesu pojavljuju kao svedoci, a njima je, izgleda, naknadno suđeno.
Tri suđenja
Iako me prvostepeni, Osnovni sud u Podgorici, na suđenju koje je kasnije zaista usledilo po tužbi Vladimira Kekovića, oslobodio bilo kakve odgovornosti, Keković je bio uporan, žalio se i stigao i na Viši sud u Podgorici, potom i do Vrhovnog suda Crne Gore, ali je i jedan i drugi u celosti potvrdio presudu prvostepenog suda, još uverljivije potvrđujući da se nisam ni u čemu ogrešio o istinu, odnosno ni o tužioca, ni o profesiju, pa je Keković i konačno ostao kratkih rukava.
