Miloš Crnjanski bio je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Ivo Andrić je za njega rekao: “Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac.”
Život se ne menja, on prolazi.
Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca u svom životu – ostaju ostrva.
Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.
Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.
Vi znate da ja imam ludu teoriju sumatraizma da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka i zelenih trava čak na drugom kraju sveta…
Sa romanima kakvi su danas, ne može se dići revolucija.
Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva.
Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.
Kada bi ceo srpski narod nestao, a ostao samo Gorski vijenac – ostalo bi dosta.
Pisac mora mnogo da putuje, mora mnogo da vidi, da mnogo doživi.
Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.
A što se tiče mnogih zapeta – čak se i Ivo Andrić šalio na moj račun u pitanju tih zapeta – to je želja da čitalac čita rečenicu onako kako ja želim da je čita, ne kako bi on hteo.
Srce ne kuca više, kucaju uspomene.
U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa.
Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.
Čovek je čoveku zagonetka i pustinja.
Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.
