Vidi, drugarice, Tito i Jovanka vas dočekuju, teatralno kaže Vladimir Vignjević (46) iz Novog Beograda pokazujući na veliku fotografiju Brozovih i uvodi nas u podrum u kojem caruje večni predsednik SFRJ. Vladimir je, tvrdi, jedan od najvećih kolekcionara svega što ima veze s Titom, a “Vestima” je predstavio “samo 60 odsto” bogate kolekcije, uz priču kada je i zašto počeo to da radi… a radi i dalje, već 36 godina. Dočekao nas je u majici s likom Josipa Broza, okačenim bedževima i značkama, pionirskom maramom i kapom, pored zastava SFRJ i “Proleteri svih zemalja, ujedinite se” izgovarajući slogan “Druže Tito, mi ti se kunemo”. U dugačkom podrumskom hodniku sve je u znaku maršala i bivše Jugoslavije tako da nas je u trenutku vratio nekoliko decenija unazad.
– On je zaista doživotni predsednik! Nikada pre i posle njega niko nije tako dobro vodio našu zemlju. Takav se više neće roditi. Mnogo se dobro živelo u njegovo vreme, svi su išli na letovanja i zimovanja. Narod ga je obožavao, a ceo svet poštovao. Gde god da je išao, a išao je svuda, bio je primljen kao kod najrođenijih. I sve nas su poštovali zbog njega. Imali smo onaj crveni pasoš, s kojim si mogao obići planetu, a da te ne pitaju ko si, šta si, odakle si – priča i pokazuje primerke kolekcije.
Neprežaljeno bratstvo
Najviše je jugoslovenskih zastava svih veličina kao i Titovih portreta, slika i fotografija u raznim situacijama, na kojima je mahom maršal sam, ali ima i s Jovankom od kojih ističe jednu sa Brionima iz 1973. Ima i nekoliko fotografija sa svetskim državnicima. Uz sve zidove naslonjene su razne knjige o Titu, partiji i socijalizmu. Tvrdi da je sve knjige o njemu pročitao, neke čak i po nekoliko puta. Pored bedževa i znački, kojima ni broj ne zna, pokazuje nam ručno rađeni tepih s Brozovim likom i goblene starih najmanje 25 godina. Pitamo ga za majicu na zidu s natpisom “Tito, vrati se”.
– Naravno da bih želeo da se on vrati. Mislim da bismo svi mnogo bolje živeli. Radilo bi se, ali i zarađivalo. I gradilo. U SFRJ se radilo i gradilo, i kuće i cela država. Sad imamo moćne mašine, a tada se gradilo udarnički, krampom, lopatom i kolicima, takoreći rukama. Evo, na primer, Novi Beograd, gde smo sada. To je nekada bila močvara puna žaba, a Tito je sa radničkim narodom od toga napravio grad – kaže Vladimir priznajući da je jugonostalgičar:
– Nedostaje mi njegova jaka Jugoslavija. Kad smo svi bili zajedno kao SFRJ, bili smo četvrta država na svetu po vojnoj sili. I to je bilo pravo bratstvo i jedinstvo. Nije se gledalo da li si iz Srbije, Bosne ili Hrvatske već samo da li si čovek. To je jedino bilo bitno. Sad je sasvim druga priča.
Otac “krivac”
ito je, inače, neizostavni deo života od njegove desete godine. Tada je i počeo da sakuplja sve što ima veze s Brozom. Opsesija ili hobi?
– Ljubav velika, odgovara bez razmišljanja i nastavlja:
– Ljubav koju mi je tata usadio, on je bio vojno lice. Bio sam Titov pionir, a sećam se Dana mladosti koji se proslavljao na Partizanovom stadionu. Otac me je kao dečkića vodio da gledam paradu i predaju štafete. To je bio najveći događaj tada – govori ovaj rođeni Beograđanin s nostalgijom u glasu.
Vladimir nam pokazuje primerke kolekcije na koje je posebno ponosan.
– Pazi ovo, drugarice. Uspeo sam da nabavim letnju kapu s Golog otoka, od jednog preživelog zatvorenika, pa rogovi iz Karađorđeva (Titovog lovišta). Evo je i poslovna knjižica, nemački ausvajs iz 1939. Veoma vredna stvar, i tada i sada – ponosan je Vladimir.
I dan-danas, skoro četiri decenije, na svaki Brozov datum Vladimir ide u Kuću cveća sa zastavom i maršalovom slikom.
– Idem svakog 4. i 7. maja, dan kada je Tito umro, odnosno rođen, za Dan mladosti, 25. maja i 29. novembra. Tamo sam i svakog 20. oktobra, kada je Jovanka sahranjena. I kada pada kiša, sneg ili peče sunce ja sam u Muzeju Jugoslavije gde odajem počast svom predsedniku, najvećem državniku ikada.
I ovog 4. maja kada se navršilo 40 godina od njegove smrti, a u Srbiji bilo vanredno stanje zbog pandemije, Vladimir je bio jedan od retkih ko je došao na grob.
– Bilo je nas nekoliko iz Beograda, koji redovno dolazimo, pa je bilo dodatno tužno. Inače nas bude znaš koliko, drugarice. Dolaze ljudi sa svih strana, iz svih krajeva bivše Jugoslavije, najviše iz Makedonije i Bosne, ali i iz Slovenije i Hrvatske. Jeste, drugarice, vole Hrvati Tita i ne bude im mrsko da dođu u Srbiju polože cveće na njegov grob – priča naš sagovornik i umesto pionirske na glavu stavlja vojnu kapu. Odvodi nas u deo sa šapkama i zimskim uniformama. A i tu Titove fotografije na sve strane: sa mornarima, pa posle lova, na Đerdapu, sa Gandijem, za Dan mladosti…
Ništa nije odneo u grob
everovatno mu je, kaže, što u Kuću cveća dolaze mladi ljudi, čak i deca, koji Broza nisu videli ni na televiziji.
– Ne dolaze oni zbog reklame. Dolaze zahvaljujući njihovim babama i dedama, koji su živeli u Titovo vreme, pa im sada pričaju ko je i kakav bio naš predsednik. E, tako se ugrađuje poštovanje, čuva i prenosi tradicija – naglašava on.
Dok razgledamo isečke iz novina iz pedesetih godina Vladimir otkriva da je razveden i da živi s majkom.
– Bio sam u braku osam godina, ali je puklo. Ne zbog Tita, zbog drugih problema – priča on i pokazuje članak o Titovoj smrti.
– Imao je veliku sahranu. Znam, jer sam i ja bio, iako sam imao šest godina. Znaš li, drugarice, koliko je bilo ljudi, koliko državnika, kraljeva i careva? Koliko ljudi ga je poštovalo, tugovalo za njim… Nema ko nije plakao, što dovoljno govori o njegovoj veličini, zar ne? – pita ne očekujući odgovor.
A kako reaguje kad neko kaže nešto ružno o Titu?
– Dešavalo se mnogo puta, ali ne ulazim u prepirke i svađe. Jeste uzimao kredite, ali ništa nije odneo u grob. Uzimao je da bismo svi bolje živeli. Sve što je i on imao, ostavio je narodu. Karađorđevo, vilu na Brionima, sve kuće koje je kupio igde, pa automobile koje je posedovao… Sve je ostalo narodu – kategoričan je.
Svestan je, kaže, da mnogi Titu zameraju sve i svašta, od rata i politike do načina života, ali mu on konkretno ne zamera apsolutno ništa.
– Osim što je umro, kaže tiho.
Na prodaju samo duplikati
Naš pionir Vladimir je trgovac. Između ostalog, prodaje i “Titove stvari”, osim što ih kupuje. Njegovi kupci uglavnom su Slovenci i Kinezi, ali i Italijani i Japanci. Nema tu privilegija ili jugonostalgične slabosti već samo princip – ko da više, njegovo je.
– Prodajem samo ono što imam duplo, na primer zastave i ove sitne stvari (pokazuje na značke), poneku knjigu. Ne dam ono što imam po jedan primerak – naglašava.
Najskuplje je platio zastavu od osam metara koja se vijorila na Skupštini.
– Nisam je sad razvukao jer bi progutala ceo zid. Evo ova, drugarice, ima tri metra i vidi kolika je, zamisli tek onu – pokazuje i nastavlja: Pa jedna slika iz 1946. i ova mala na Drvaru… E ovo sam mnogo platio, ulje na platnu iz decembra 1970. – kaže Vladimir odmotavajući sliku Tita i Jovanke, za koju mu stakloresci traže 80 evra da je urame. To za sada neće uraditi iako mnogo voli tu sliku i smatra je nečim najvrednijim što ima, ne samo u materijalnom pogledu. Prešao je preko pitanja koliko je platio išta od pobrojanog, nabrajajući šta je najskuplje prodao: izvesno ordenje i jednu generalsku uniformu nošenu u Drugom svetskom ratu.
Ostala žal
Vlada ima jednu veliku želju koja će mu ostati večna, neostvarena.
– Žao mi je što nisam trčao za Tita, uručio mu štafetu i otpevao mu “Od Vardara, pa do Triglava” – kaže i počinje da peva. Posle nam je pročitao nekoliko pesama posvećenih maršalu.
Za kolekciju treba hala
Naš sagovornik tvrdi da velikih kolekcionar poput njega ima samo petnaestak, a da mnogi ne mogu da mu pariraju. Siguran je u to jer se s velikom većinom dobro poznaje “i tačno zna šta, ko i koliko ima”.
– On (čovek koji je 25. maja prodavao knjige o Titu ispred Kuće cveća) može da iznese 15 knjiga najviše, a ja najmanje 100, i malih i velikih. Ali ne radim to jer tog dana idem u Kuću cveća samo da odam počast. Ima dana za trgovinu – naglašava Vladimir uz opasku da bi mu trebala hala da izloži sve što ima o Maršalu.
Dobar je, ali ne kao maršal
Svi koji su dosad bili na čelu Srbije, prema Vladimirovim rečima, nisu bili nimalo slični, a kamoli isti kao Tito.
– Vučić je blizu, dobar je predsednik, i radan, posebno sada oko korone se pokazao. Ali to i dalje nije to. Nedostaje im svima Brozova harizma.
Priče s “Galeba”
U knjigama je, kako kaže, saznao mnogo zanimljivih detalja.
– U knjizi “Tito, vrhovni komandant” čitao sam o njegovim poslednjim danima u Sloveniji, pa kako su ga dopremili do Beograda, oblačili za sahranu. Ili priče s njegovog broda “Galeba” na kojem je bio s mornarima. Te priče volim. Često je bilo oluja, pa im je jednom rekao: “Ako vi ginete, ginem i ja sa vama na brodu.” Eto, kakav je bio. Brod je bio lep i veliki, a sada je olupina na pristaništu u Rijeci. Čuo sam da će ga srediti, da će biti muzej, pa ćemo moći da odemo, da ga vidimo uživo.
Volele ga žene
Tita su volele sve žene, ali je do kraja života ostao oženjen s Jovankom zbog čega Vladimir misli “da je između njih ipak postojala ljubav”.
– Ne mogu da tvrdim da je bila velika ljubav. Pričalo se da je imao ljubavnice, ali on je ipak ostao s njom. Ako nije ljubav, jeste poštovanje – ispravio se na kraju.
Uprkos želji, nije upoznao Titovu udovicu jer je posle Brozove smrti “živela daleko od sveta, zatvorena u kući”.
– Ali sam zato upoznao unuka Jošku i pričao s njim koliko puta. Uvek se pozdravimo kad se sretnemo – ističe.
Druženje “titoista”
U ljubavi prema maršalu i Jugoslaviji, naš sagovornik nije usamljen. Tako je čak stekao brojna drugarstva, a otkrio nam je jedno od omiljenih svratišta “titoista”.
-To je kafana SFRJ, od austrijske ambasade niz strepenice. Tu se obično skupimo posle odlaska u Kuću cveća. Bude nas stotinak, bilo bi i više da može kafana da primi. Ima još jedna u Bulevaru na Zvezdari, ali SFRJ je glavna – naglašava.
Poseban doživljaj su, dodaje, izleti na koje idu preko Udruženja SFRJ Tito. Bili su na Igmanu, Kozari, u Jajcu…
