Londonski “pevci”, koji su u četvrtfinalu Lige šampiona bili uspešniji od engleskog prvaka Mančester sitija, nadmašili Atletikove četiri decenije iščekivanja da se bude među četiri najbolja u evropskom klupskom fudbalu.
U jednom od najuzbudljivijih mečeva u istoriji vodećeg klupskog fudbalskog takmičenja Starog kontinenta Totenhem je morao da postigne tri gola u gostima da i četiri ne budu dovoljna Sitiju da ode u polufinale. Tek tako se dokazalo koliko je minimalnih 1:0, koliko su “pevci” sa svog novog stadiona poneli na revanš, bilo veliko kao kuća.
Londonski tim je među četiri najbolja bio samo 1962. Tada je u polufinale otišao s Vart Hart Lejna, pošto je u revanšu četvrtfinala preslišao Duklu iz Praga s 4:1 (prvi meč 0:1). Onda je za dlaku poklekao pred evropskim prvakom Benfikom, koja je i ostala na tronu (1:3 u Lisabonu, 2:1 u Londonu).
U istoriji Kupa šampiona/Lige šampiona do sada je Atletiko iz Madrida, na čijem se stadionu 1. juna igra finale, najduže čekao da se nađe u polufinalu. Bilo je prošlo 40 godina (1974-2014). Njegov je usud što je, preskočivši taj stepenik i 2016, sva tri puta ostao praznih ruku u utakmici za trofej.
Teoretski, osam timova, gledano na današnji dan, mogu da nadmaše i Totenhemovog Godoa. Da im se ponovi istorija sanjaju škotski Hibernijan (poslednji put polufinalista 1956), Fiorentina (1957), mađarski Vašaš (1958), Rems (1959), Jang bojs (1959), Ajntraht (1960), bečki Rapid (1961) i Standard iz Liježa (1962), koji je pre 57 godina protiv Reala imao Totenhemovu sudbinu.
Među pobrojanim timovima finala su se i domogli njih tri i svi su poklekli u istorijskom nizu madridskog “kraljevskog kluba”, pobednika prvih pet takmičenja. Rems je s njim bio finalista i 1956. Fiorentina je izgubila te 1957, kada je u polufinalu bila uspešnija od Crvene zvezde, a Ajntraht tri godine zatim.
Već dogodine u taj kružok ulazi škotski Dandi (1963), a ubrzo i Đer (1965), Partizan (1966)…
