Privatna arhiva
Ratni pakao juničke planine: Bitka za Košare 1999.

U prvom pokušaju da se probiju do Košara, pripadnici elitne „63. padobranske brigade“ sukobili su se sa velikim brojem pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, a zatim i s preciznom minobacačkom vatrom koja je dolazila iz pravca Albanije, a navođena NATO avijacijom.

U jednom trenutku, na brisanom prostoru, našli smo se u grotlu granata 120 milimetara koje su sve pretvarale u prah, opisuje bitku na Košarama, ratni veteran Momčilo Minić, u knjizi 63. trenutak večnosti dramatične događaje iz 1999.

Teren bez zaklona

„Idemo napred, ponovo gore! – opet sam se razvikao da me borci mogu čuti. Mislio sam da ću na taj način izbeći smrtonosne granate, setio sam se neke priče da granata ne pada nikad na isto mesto. Opet gledam u pravcu gde je bio major Mungos. Vidim jednog borca sanitetliju, zvali smo ga doktor, sagao se i pokušava da mu pomogne. Mungos leži i ne mrda. Nastradao je major, prolete mi kroz misli. Doktor, sagnut nad majorom vadi prvi zavoj i cepa uniformu na majoru, odjednom se zatetura i on. Pogođen je. Snajper ga je pogodio iznad pancira, ispod ruke u mišku. Kako je podigao ruku sa zavojem i otkrio to mesto, Šiptar ga je naciljao i nepogrešivo pogodio gde je želeo. Ipak, iako pogođen, nastavlja da pruža pomoć majoru. Uspeo je da ga previje i onda je malaksao i on. Nije bio smrtno pogođen, ali je rana ipak učinila svoje. Pored mene se pojavi jedan od kapetana, koji je puzao u pravcu majora i doktora, ne obazirući se na granate. Padale su oko njega veoma blizu. Kad eksplodira, kapetan malo zastane i produži odmah dalje.

Motorola se oglasila ponovo. Sa desne strane su javljali da su prikovani granatama, a leva strana je isto stala poklopljena minobacačkom vatrom. Teren je bio takav da zaklona nije bilo. Pa ako padne na tebe, pala je, ako ne, ništa, čekaš da padne i moliš boga da ostaneš živ.“

Pod vatrom granata padobranci se povlače. Izgubili su bitku svesni da ih prava borba tek očekuje.

– Siđosmo sa te zlokobne planine, prođosmo kroz njen pakao, kroz njene razjapljene čeljusti koje su vrebale i željno očekivale da nas zgrabe, samelju i u mrtvu stvar pretvore. Da budemo ništa, da budemo samo jedna priča koja će vremenom izbledeti u sećanjima generacija koje dolaze. Vratili smo se u Dečane. Ne znam ima li još ranjenih sem majora i sanitetlije doktora koji mu je pomagao. Pokušavam da saznam od drugara, ali mi niko sa sigurnošću ne može ništa reći – zapisuje Minić u knjizi „63. trenutak večnosti“.

Čudo od vojnika

Posle nekoliko dana provedenih u Dečanima u blizini manastira, komanda jedinice ih iz bezbednosnih razloga prebacuje u jedno napušteno selo. U pripremama za odlučujuću bitku i vraćanje na granicu, pripadnici 63. padobranske brigade angažuju se za izviđanje i patroliranje u dubini granice. U jednoj od tih akcija, Minić se susreo sa golobradim mladićima koje je rat zatekao tokom njihovog redovnog odsluženja vojnog roka.

„Sedimo uz tu vatricu i pričamo. Kažu da su dugo tu, svaki dan se čuje pucnjava, ali ne napadaju. Priđu, pripucaju i pobegnu. Ponekad i pogode nekog, te ih je sve manje tu, a dopunu u ljudstvu ne šalju. Pričaju nam šta se desilo jednom vojniku i šta je uradio:

Išli nas trojica, brate, u izviđanje, odmah tu preko prevoja. Kad smo se vraćali, upadnemo u zasedu. Šipci nas napadnu, mi odgovorimo. Beše tu dobre pucnjave, ali njih izgleda nije bilo mnogo i iskoristismo priliku da se povučemo. I dok smo trčali, mom drugaru ispade puška, saplete se o neko drvo i odleti mu puška niza stranu. Šiptari videli, pa zapucaše još jače u našem pravcu. Zakuka on zbog puške, ali ništa se nije moglo. Šiptari već prilaze, a glava se mora spasavati. Kad smo se vratili, Zvonko reče poručniku za pušku. Ovaj ga napade govoreći da će ga poslati na vojni sud, da će ga streljati i tako dalje. Nastade velika vika. I drugar šta će… uplašio se, brate, opasno.

Kaže: „Ne ubiše me Šiptari, a sad će Srbi da me streljaju.“ Sledeću noć u zoru on se izgubi i nije se vraćao dva dana. Jednostavno se izgubi ne rekavši nikome ništa. Već smo ga otpisali. Međutim, pojavi se iznenada noseći mitraljez. Brate, čudo od čoveka. Ali sad ne priča više ni sa kim, ko zna šta je preživeo tih dva dana. Neće da priča o tome. A kod sebe je imao samo nož kad je pošao. Saslušao sam priču i nisam znao šta da kažem, samo sam ćutao.“

Vojnička solidarnost

„Gledam momka koji je pričao – izuo čizme, nema čarape, umotao noge u neke krpe. Da li su se raspale od vlage i znoja ili je jednostavno sa njima palio vatru ostade nejasno. Vidi se da momci oskudevaju u garderobi. Posle izvesnog vremena pitam kako je sa hranom.

– Jebi ga! – kaže jedan. – Kako kad… Kad stigne – ima, kad ne stigne – nema. Često nam dole, malo niže od nas, presretnu ljude što nose hranu. Sad kad ste dolazili gore, prošli ste pored mesta gde često napadaju. Jesu li vas napadali pri dolasku? – upita vojnik.

– Nisu. Nije bilo nikoga – odgovorih.

– Imali ste veliku sreću. Često su tu. Nas je malo ovde, pa nas lako zaobiđu i odu naniže.

Moj drugar padobranac koji je sedeo pored mene i sve vreme ćutao, okrenu se i poče da vadi hranu što je poneo za sebe tog dana. Sve što smo poneli ostavili smo tim momcima. Znali smo da im neće dugo trajati, ali… koliko-toliko. Mi smo ionako planirali povratak u bazu uveče, bar smo se nadali tome.“

Osvajanje graničnog prelaza

Kasno uveče, po povratku sa tog zadatka, Momčilo Minić je saznao i da sledećeg jutra kreću u odsutnu bitku. Treba osvojiti Raša Košares.

„Znao sam šta to znači – biće belaja, velikih borbi jer to je bilo mesto koje su Šiptari dobro čuvali. Bio je to rejon gde je iz pravca Albanije krenuo veliki napad šiptarskih terorista, potpomognut mnogobrojnim stranim plaćenicima i sa velikom podrškom avijacije NATO-a iz vazduha. Tamo su goreli nebo i zemlja. Linija odbrane je bila široka skoro četiri kilometra.“

Sutra – Trenutak večnosti 63. padobranske (4): Prikradanje Koti 501