Lična arhiva
Žestoke borbe: Srpski vojnici bili su okruženi Šiptarima i minama

Presudni napad više elitnih jedinica Vojske Srbije u vrletima Juničkih planina kojim je osujećena kopnena invazija na SR Jugoslaviju tokom agresije NATO odigrao se u blizini karaule Košare. Pripadnici 63. Padobranske brigade dva su dana u toj planini vodili borbe sa daleko brojnim protivnikom.

„Idemo!’ – prenelo se naređenje od padobranca do padobranca. Krenuli smo raspoređeni za frontalni napad. Metar po metar kroz šumu i polako smo napredovali. U daljini su se čule eksplozije, povremena pucnjava. Znao sam da nismo sami na tom frontu. Bila je tu i 72. specijalna i 125. motorizovana brigada“ – piše ratni veteran Milomir Minić u knjizi 63. Trenutak večnosti o bici za Košare 1999. godine

Krećući se kroz šumu padobranci ponovo nailaze na još jedan napušten bunker.

Šuma bunkera

„Još stotinu metara delilo nas je od vrha. Očekivali smo veliki otpor i njihove dobro utvrđene položaje. Svako od nas je znao da su i oni imali izviđače i da prate naše napredovanje. Bili su svesni naše vatrene moći, imali su prilike da se uvere u to i verovali smo da će se dobro utvrditi i da neće tek-tako napustiti ključnu tačku. U međuvremenu sam saznao da je prethodne noći jedan padobranac ranjen od gelera minobacačke granate. Ti strašni i zlokobni bunkeri su se prostirali kroz celu šumu. Ne znam ni sam dokle su išli levo i desno od mene. Raširili smo se možda i više no što je bilo pametno, razmak između vojnika je bio negde i po dvadeset metara. Išli smo napred, puzali prema tim, za sada, još tihim, ali pretećim bunkerima. Opet nema pucnjave sa njihove strane. Opet su bunkeri prazni. Neverovatno, mislio sam. Stigli smo do bunkera bez problema. Bilo nas je strah od postavljenih mina, pa smo bili vrlo oprezni“ – navodi Minić u knjizi.

Posle predaha, hrabri padobranci su nastavili dalje ka vrhu Raša Košares.

„Hodam polako između niskog rastinja bodljikavog žbunja. Vidim još jedno brdašce, ali sa prilično strmom stranom. Gledam ka vrhu, nije daleko 50-100 metara. Učini mi se da u jednom trenutku videh gore da je neko pretrčao. Gledam malo bolje, opet silueta nekoga. Šiptari, tu su Šiptari. Sada su iznad nas, mi smo im dole, može se reći kao na dlanu. Mogu kamenje na nas bacati ako im se prohte. Poče da me hvata bes. E, nećete vala ni tu dugo, pomislih. Steglo me u grudima, nije mi svejedno. Vidim i ovi sa desne strane, a i ovi sa leve, kreću oprezno pogleda uprtog u vrh strane“ – piše Minić.

Jauk iz žbunja

„Puške na nišan, šaramo žbunje sa po nekim metkom. Pucam nasumično u žbunje, jer se ne vidi ništa. Kolega opali pored mene i ču se jauk. Pogodio ga je u žbunju, a nije ga ni video. Na pedesetak metara levo od mene nalazio se moj stari drugar, saborac od početka rata, iskusan borac. Pogledasmo se u jednom trenutku, mahnusmo rukom jedan drugom i nastavismo dalje. Desno od mene se čula paljba, razvila se velika borba. Tačno se moglo razaznati kad pucaju naši, a kad Šiptari. Oni su pretežno bili opremljeni kineskim puškama i kineskom municijom, prasak ispaljenog metka se razlikovao.

Koma je sa svojim ljudima pošao nazad. Morao je, jer bi ih inače Šiptari ubrzo videli i ne bi imali nikakve šanse. Ustali su pucajući po neprijatelju i ujedno se povlačeći tih pedesetak metara.

Paun ugledavši Komu i njegove ljude kako se probijaju zapuca po Šiptarima, štiteći kolege i drugare. U toj žestokoj vatri jedan padobranac je ranjen. Paun mu pritrča i pogledavši ga samo kratko reče pre no što pozva ljude koji će ga odneti do saniteta koji je bio u blizini:

– Srećne ti rane, junače.

Padobranci su ubrzo odneli svog ranjenog druga i trkom se vratili ponovo u borbu.

Povlačenje Kominih ljudi trajalo je možde više od pola sata i za to vreme nije se prestajalo sa paljbom. Šiptari su zaustavljeni i Koma je uspeo da stigne sa ljudima do relativno sigurnih položaja, do ostalih padobranaca. Vremenom se pucnjava malo utišala, došlo je do nekog naizgled zatišja, jer su Šiptari izgleda opet konsolidovali svoje snage.“

Albanske snage i plaćenici

„Zajedničkim snagama smo pokušavali da sprečimo upad šiptarskih terorista sa teritorije Albanije. Bila je to jedna od ključnih bitaka na Kosovu. Bitka za Košare. Šiptari potpomognuti avijacijom NATO-a i albanskim jedinicama nastojali su da se probiju u unutrašnjost Kosova. Krenuli su sa tri brigade – 131. brigada, 132. brigada i Specijalna brigada Delta, koja je kasnije promenila ime u Brigada ‘Agim Ramadani’ po imenu njihovog poginulog komandanta na Košarama. U njihovim redovima je bilo i dosta dobrovoljaca i plaćenika iz mnogih zemalja sveta“.

Alva – ratni plen

„Šiptari su prilikom povlačenja dosta toga ostavili za sobom. Delovalo je da su na brzinu i u panici napustili te položaje. Izgleda da su se povukli samo koji minut pre no što smo mi stigli. Svuda redom su bile razbacane kutije sa municijom i opremom, smrdljive kineske vreće za spavanje koje su bile toliko male da nam beše pomalo smešno kad ih videsmo. Zatim, dosta hrane, nešto Danhil cigareta, Kuran koji je štampan na albanskom i arapskom pismu. Nađosmo i jedan teški mitraljez PKT sa dosta municije. I samo jednim delimičnim pogledom je bilo jasno ko ih snabdeva, sve je ukazivalo na kinesku i istočnonemačku opremu. Ah da… nađosmo i veliku konzervu od pet kilograma sa alvom koju smo kasnije u slast pojeli podelivši je među sobom“ – zapisao je ratni vetaran Milomir Minić, trenutke kada su Albanci posle borbi napustili teren karaule Košare.

SUTRA: Trenutak večnosti 63. padobranske (8): Borbe prsa u prsa