Lična arhiva

U podnožju najvećeg grebena koji nadvisuje i karaulu Košare, ali i sve druge vrhove na tom delu granice Srbije i Albanije, pripadnici elitne 63. padobranske brigade vodili su presudnu borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Ceo front je bio širok svega nekoliko kilometara, a za ove hrabre vojnike mnogo manji. Uigrano, radili su ono što najbolje znaju – da i u nemogućim uslovima pobede protivnika, a Momčilo Minić, jedan od ratnih veterana ove jedinice u knjizi „63. Trenutak večnosti“ po sećanju prenosi delove te legendarne bitke za Košare.

Kratki rafali

„Sakriveni u žbunju iza oborenog stabla kojih je mnogo bilo, Koma i Stršljen su se dogovarali za dalju akciju.

– Džeremaja, otpuzi do prevoja i vidi šta se dešava preko, ali budi oprezan – dobio je Džeremaja naređenje od Kome, svog komandira.

Odmah je krenuo, puzao je brzo i spretno. Ubrzo je stigao do prevoja. Polako je provirio i ugledao gomilu Šiptara koji su se raspoređivali. Bili su vrlo blizu. Iako je bio u izviđanju, ipak je nanišanio i počeo da puca kratkim rafalima. Šiptari su se pobacali u zaklone. Nisu očekivali da nekoga ima tako blizu. Ispucavši oko pola okvira, brzo je ustao i trkom se vratio. Tražio je od Kome podršku i odobrenje da sa njim pođe mitraljezac sa osamdesetčetvrtkom.

‘Lako ćemo ih zaustaviti’ – rekao je.

„Janko je bio blizu i nije čekao naređenje, odmah je ustao i rekao Džeremaji da krenu. Trkom su stigli do prevoja. Šiptari su taman počeli da se izvlače iz zaklona i ustaju. Mislili su da je gotovo i da više nema tog što je pucao. Opet ih je poklopila strašna i precizna pucnjava. Jedna automatska puška i jedna osamdesetčetvrtka držale su ih prikovane za zemlju. Jedna grupica je uspela da se odvoji i da pokuša da sa strane priđe Janku i Džeremaji.“

Geleri izrešetali Janka

– „Momci su ih primetili i povukli se na vreme“ – piše Momčilo Minić.

„Vratili su se do komandira Stršljena. Klekli su i počeli da izveštavaju. Bili su okrenuti leđima strani na kojoj je neprijatelj, iza njih je bilo brdašce i koliko-toliko je delovalo sigurno.

– Ima ih petnaestak dole, sređuju redove i krenuće prema nama. Malo smo ih Janko i ja potprašili, ali… – nije stigao da završi započeto izveštavanje.

– Bomba! – viknuo je Stršljen odjednom primetivši da ručna bomba leti ka njima.

Janko i Džeremaja su se u trenu bacili u stranu. Bomba je pala na samo metar od njih. Komu je eksplozija bacila na leđa u neko granje, leđima je lupio u neko drvo i povredio se prilikom udara. Džeremaja se malo pridigao i pružio ruku da dohvati pušku koja mu je prilikom eksplozije ispala. U ušima mu je zujalo. Dohvatio je pušku i samo je nekoliko centimetara podigao kad mu je ponovo ispala, jer je osetio jak bol u ruci. Bio je ranjen. Pokušao je da krene u zaklon, ali je pao, ranila ga je bomba i u nogu. Nije mogao da hoda. Ipak je uspeo da se skotrlja malo dalje i zakloni se od eventualnog napada. Ćure, koji je bio blizu, pritrča i poče da ga previja. Janko je takođe bio ranjen. Geleri su mu probili pancir i mnoštvo gelerčića mu se zabilo u leđa. Bio je izrešetan kao švajcarski sir. I on je brzo sklonjen sa opasanog mesta dublje u šumu.“

Janičari sanitetlije

Momčilo Minić posebno ističe hrabrost i angažovanje pripadnika saniteta 63. padobranske brigade. Otkriva i kako su ih u šali nazivali.

„Janičari, kako smo zvali naše doktore i sanitetlije, bili su blizu. Trole i Rače su bili tik uz prvu liniju, svega stotinu metara daleko. Kako su borbe vođene iznad njih, jer je teren bio pod kosinom, Šiptari su pucajući na nas lako mogli i njih da pogode iako su bili malo udaljeni. Postojala je i mogućnost da se neka grupa Šiptara odvoji i pokuša da nas zaobiđe, i u tom slučaju bi direktno na njih naišli. Sanitet obično ne bude tako blizu, ali naši padobranski lekari se nisu libili da vozilom izađu i na prvu liniju. Tako je i ovoga puta bilo.

Trole i Rače su ležali u zaklonu blizu kad je stigao poziv:

– Janičar, janičar… javi se!

– Janičar na prijemu – javi se Trole komandiru sa prve linije.

– Brzo gore, ima dva paketa za vas – značilo je to da ima dvojice ranjenih.

– Trole, pali pinca, idemo odmah gore – čuvši poruku Rače reče Troletu.

Gore se upravo vodila žestoka borba i zalutali kuršumi su lomili granje oko njih. Zasipalo ih je sitno lišće i paprat.

– Da sačekamo da se stiša malo, pogodiće nas nešto – reče Trole.

– Ne pali, idemo odmah. Ranjenici ne mogu čekati.

Troletu nije trebalo dvaput reći. Brzim i hitrim skokovima je stigao do vozila i uleteo u njega. Dok je palio motor i Rače je ušao brzo. Pinc je zabrundao gromoglasno. Neki dan pre toga mu je po tim planinama otpao auspuh i sad se čuo kao tenk. Krenuli su uzbrdo. Opet se oglasila motorola:

– Janičar, Janičar…

– Janičar na prijemu!

– Jeste li vi to što čujem? – pitao je komandir čuvši zaglušujuću buku motora.

– Jesmo, jesmo… Evo stižemo za koji munut.

– Ok, čekamo.

Trole se punom brzinom penjao ka prvoj liniji. Zbog motora više nije čuo pucnjavu. Pinc je brundao stenjući uzbrdo. U jednom momentu su skrenuli sa puta i da ih komandir sa prve linije nije pitao da li su na pravom putu i upozorio vezom da je moguće skrenuti, pravo bi uleteli Šiptarima u ruke. Brzo su se okrenuli i stigli začas na prvu liniju.

Zbrinjavanje ranjenih

„Džeremaju su poneli na nosilima, a Janka su strpali u šatorsko krilo i poneli. Obojica su bili svesni, ali su trpeli jake bolove.

– Daj, bre, ljudi, prebacite mene u šatorsko – s teškom mukom je rekao Džeremaja drugovima koju su ga nosili, videvši da Janko onako mnogo krupniji od njega samo što ne ispadne iz šatorskog krila sa koga su mu noge visile.

– Ma lezi tu i ćuti, bre! – odgovorio je Janko umesto drugih.

Brzo su bili smešteni u sanitet. Džeremaja je ostao na nosilima, a Janka su položili na metalni pod. Janičari su krenuli opasnim putem nadole i kroz opasne šume Juničke planine“ – opisuje ratni veteran Momčilo Minić detalje bitke iz juna 1999.

Sutra – Trenutak večnosti 63. padobranske (9): Pod kišom rafala i eksplozija