Pored čutura Radovanovići izrađuju drvene čanke, u kojima se čuvaju sir i kajmak, karlice za mleko, činije, ćase i kašike. Prodaju ih u svojim prodavnicama na planini Tari, u Ćelijama na Ibarskoj magistrali, u Beogradu i u Starom selu u Sirogojnu. Godišnje proizvedu oko 5.000 čutura, a veliki broj završi u Australiji, SAD i Kanadi kod onih koji ne zaboravljaju ni običaje, ni zavičaj.
– Od davnina mi Radovanovići pravimo čuture, čanke, drveno posuđe. Počeo je moj predak Radovan, a nastavili su Todosije, Borisav, Radoje, moj otac Radivoje i evo sada sada ja. Tradiciju neguje i nastavlja i moj mlađi sin Mladen koji je sedma generacija zanatlija – priča 48-godišnji Milorad Radovanović.
Kad se kao mladić posvetio porodičnom nasledstvu prodaja je išla slabo. Bilo je to osamdesetih godina prošlog veka. Plastika je u drugi plan gurnula čuture, svadbovalo se uz pozivnice, čuture i običaji su bili u zapećku.
Milorad je po struci metalostrugar, državni posao je bio premija koja se ne ispušta, ali njegov otac Radivoje nije želeo da se prekine porodična tradicija.
– Nisam bio oduševljen ovim poslom, poslušao sam oca, ispoštovao tradiciju i počeo sa izradom drvenarije. U početku prodaja je išla slabo. Gajio sam povrće jer je trebalo porodicu izdržavati, a zanat je dopunjavao porodični budžet. U poslednjih petnaestak godina sve se okrenulo. Čuture i ostali drveni proizvodi se sve više traže. Sada smo u poslu svi, cela porodica je u proizvodnji. Od Ministarstva privrede dobio sam podsticajna sredstva, a 2010. godine od Ministarstva ekonomije dobio sam sertifikat da je ovo proizvod domaće radinosti. Član sam Udruženja starih zanata Srbije – kazuje Milorad.
I Miloradova supruga Stanija u podeli rada ima značajnu ulogu.
– Šaram čuture usijanom žicom, stavljam kaiševe na čuture. Završni poslovi pripadaju meni, mada su i svi kućni poslovi na mojim leđima – priča Stanija, zadovoljna poslom koji obezbeđuje dobru zaradu.
Miloradovi preci su drvene proizvode pravili koristeći stružnicu na nožni pogon, a materijal je bio vrbovo drvo. Dnevno su pravili samo pet-šest čutura. Milorad je upućen u izradu predmeta i na ovaj način, ali sve više je okrenut mašinskoj izradi od javorovog drveta.
Zaboravljeni čančariKada je predak Radovan počeo proizvodnju drvenih čanaka, u Pilicu je bilo 36 kuća, a ovom proizvodnjom bavilo se čak 20 domaćinstava. Zvali su ih čančari, a po Radovanu Radovanovići su dobili prezime i zanat koji se čuva i prenosi sa generacije na generaciju. |
– Javorovo drvo je kvalitetnije i trajnije od vrbovog. Tržište nameće mašinsku proizvodnju. Međutim, sačuvao sam tradicionalan izgled i oblik čuturica. Izradu mašina i alata koje koristim osmislio je moj stariji sin Darko, koji privodi kraju studije mašinstva u Beogradu. Sve čuture pravim bez lepka i iznutra su zaštićene voskom.
Da bi čutura opstala, potrebno je tradiciji udahnuti duh novog vremena. Radovanovići imaju i svoj sajt. Vreme gradi, vreme i razgrađuje, pa u ovoj zanatskoj radionici ništa se ne prepušta slučaju. Zato proizvodnja i prodaja daju zavidne rezultate.
