Lična arhiva
Slavka sa sinom Vladetom i kćerkom Olgom

Istog dana, samo koji sat pošto je 8. juna 1948. godine, prvi i, izgleda, jedini put na talasima Radio Beograda objavljena Tanjugova vest o otmici Jatovog aviona s linije Beograd-Sarajevo i prebegu četvoro mladih koji su oružjem prisilili pilota da skrene s rute, preleti Jadran i prizemlji se na aerodromu u Bariju, na vrata stana u ulici Čarlija Čaplina broj 12 u Beogradu banuli su inspektori Udbe i uhapsili Slavku Tomović i njenog sina Vladetu, a nešto više od mesec dana kasnije došli su i po njenu još nepunoletnu ćerku Olgu-Lolu.

Šamari i suze

– Naravno, razdvojili su nas i strpali u zasebne ćelije – ispričao mi je Vladeta Tomović. – Dok sam živ neću zaboraviti torturu koju sam pretrpeo za tih nekoliko meseci istrage i do suđenja. Uporno su tražili da priznam da sam znao šta Spomenka smera, a ja uistinu nisam znao ništa sve dok mi majka tog dana nije kazala šta se desilo. Trebalo im je moje priznanje da bi me optužili i osudili za saučesništvo i zato što nisam prijavio šta moja sestra sprema.

– Dugo sam sve poricao, tvrdoglavo negirao bilo kakvu krivicu i trpeo silne batine i mučenja kakva nisam mogao ni da zamislim niti verovao da bih ja to mogao izdržati. Čovek, u stvari, i ne zna šta sve i koliko može istrpeti dok se ne nađe u takvoj situaciji. Tada u njemu proradi inat i javi se neka čudna, nepoznata i neobjašnjiva snaga i volja – prosto ogugla i otupi na bol, što sve, naravno, razdražuje i ljuti islednike, koji se nikad ne mire s porazom i ne priznaju da ne mogu slomiti bilo koga. Po njihovom, svaki zatvorenik ima granicu, prag izdržljivosti, a bezgranična je samo njihova spremnost i upornost da dopru do tog praga…

– Ja sam tada imala tek 17 godina, ali ko je mario za moje nepunoletstvo – kaže Vladetina sestra Olga-Lola, koja je uhapšena 34 dana posl majke i brata. – I od mene su tražili da priznam da sam znala šta je Spomenka naumila, da smo svi u kući znali i pomagali joj. Uzalud sam uporno ponavljala da nisam imala pojma ni o čemu i govorila sam istinu. Nisu ih razuverile ni moje reči i molbe, ni moje suze. I danas me, čini mi se, bride obrazi od silnih šamara i boli i trne potiljak koliko su mojom glavom lupali u zid.

Nije teško zamisliti šta je tek pretrpela i izdržala Slavka Tomović kad su takvim mučenjima bila izložena njena deca. Ona, međutim, nikad nije pričala o tome niti volela da se toga priseća, pogotovu ne pred Spomenkom koja je do kraja života patila zbog toga što je zbog nje stradala njena nedužna porodica.

Plemeniti sudija

Na suđenju koje je usledilo početkom oktobra te 1948, sve troje Tomovića su osuđeni na kazne zatvora: majka Slavka na dve godine i godinu dana gubitka građanskih prava po izdržanoj kazni, Vladeta je dobio godinu i po, a Olga-Lola godinu.

– Suđenje sam čekao u zatvoru na Adi Ciganliji – sećao se Vladeta Tomović. – Kad je stigla optužnica, upravnik zatvora mi, pošto je pročitao šta u njoj piše, veli: Ti si gotov, ne gine ti 10 godina robije!

– Tako bi verovatno i bilo da nam nije sudio Blažo Raičević, koji je pre rata bio sudski pripravnik kod mog oca. I danas sam uveren da smo mi tada samo zahvaljujući tom plemenitom čoveku dobili kazne nesrazmerne optužbama i paragrafima zakona koji su kvalifikovali ta krivična dela (Blažo Raičević će nedugo potom i sam postradati – dospeo je na robiju pod optužbom da je informbirovac, napomena B. S).

U burama minulih sedamdeset godina, negde je zametena ta famozna presuda Okružnog suda u Beogradu kojom su Slavka Tomović i njena deca Vladeta i Olga-Lola 1948. godine, nakon Spomenkinog spektakularnog bekstva u Italiju, osuđeni na robiju. Spomenkin brat Vladeta, na koga je, nakon majčine smrti, pao teret čuvanja porodične dokumentacije i takvih „relikvija“, uspeo je, međutim, da pronađe originalnu optužnicu Javnog tužilaštva grada Beograda iz koje se jasno vidi kako je bilo i šta je prethodilo kaznama i robijanju Tomovića.

Optužnica je sročena 25. septembra 1948. godine, odnosno tri i po meseca nakon otmice aviona koju je izvela Spomenka Tomović i hapšenja njene majke, brata i sestre, a u njoj se, odmah pada u oči, kao prvooptuženi, pojavljuje tridesettrogodišnji Dejan Petrović, student ekonomije, brat Aleksandre – Saše Petrović, prijateljice Spomenke Tomović, koja je sa njom i još dva momka izvela otmicu aviona.

Tekst optužnice

Okružno tužilaštvo je tada Okružnom sudu za grad Beograd podnelo optužnicu kojom optužuje (tekst citiram kako stoji u originalu, sa svim pravopisnim i drugim greškama i jezičkim manama, napomena B. S):

1. PETROVIĆ DEJANA, studenta ekonomije, rođenog 29. 5. 1915. godine u Ćupriji od oca Mihaila i majke Mileve, rod. Slankamenac, Srbina, državljanina FNRJ, neoženjenog, bez imovine, navodno do sada neosuđivanog, sa stalnim mestom boravka u Zemunu – Vojvode Putnika ul. br. 22, u istražnom zatvoru od 23. 7. 1948. godine (uhapšen je, dakle, mesec i po dana posle otmice aviona, napomena B. S);

2. TOMOVIĆ OLGU, službenicu Min. spoljne trgovine, rođenu 1931. godine u Beogradu, od oca pok. Božidara i majke Slavke, rođene Jovićević, Crnogorku, državljanku FNRJ, sa stalnim mestom boravka u Beogradu – Čarli Čaplina ul. br. 12, u istražnom zatvoru od 12. 7. 1948. godine;

3. TOMOVIĆ SLAVKU, penzionerku, rođenu 22. 5. 1895. godine u Titovom Užicu, od oca Vičencija i majke Perside, rođene Jovićević, udovu, Srpkinju, državljanku FNRJ, sa stalnim mestom boravka u Beogradu – ul. Čarli Čaplina br. 12, u istražnom zatvoru od 8. 6. 1948. i

4. TOMOVIĆ VLADETU, studenta veterine, rođenog 30. 9. 1927. godine u Titogradu, od oca pok. Božidara i majke Slavke, rođene Jovićević, Crnogorca, državljanina FNRJ, sa stalnim mestom boravka u Beogradu – ul. Čarli Čaplina br. 12, u istražnom zatvoru od 8. 6. 1948. godine.