Publika ju je zavolela pre 18 godina kada je igrala Branku u popularnoj seriji “Lisice”. Danas Natašu Marković pratimo u seriji “Slučaj porodice Bošković”.
Rođena je u Kruševcu, gde je već kao tinejdžerka počela da se bavi glumom, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje sa samo 17 godina.
Diplomirala je sa predstavom “Ubica” u Beogradskom dramskom pozorištu.
Ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, filmovima, serijama. Igrala je u filmovima “Nebeska udica”, “Sedam i po”, “Parada”. Zapažene uloge imala je i u serijama “Bela lađa”, “Ono kao ljubav”, “Cvet lipe na Balkanu”, “Otvorena vrata”, “Urgentni centar”, “Lift”, “Čizmaši”, “Komšije”.
Brojne su predstave u kojima je igrala: “Falsifikator”, “Buđenja proleća”, “Jadnici”, “Kad su cvetale tikve”, “Crna kutija”…
Voli da putuje, a jedino mesto za koje je pomislila da bi mogla da živi je glavni grad Argentine. Omiljeni delovi sveta su joj Azija i Afrika, a voli da sprema azijske specijalitete.
Košarka i harmonika
– Odrastanje u Kruševcu je bilo spokojno i aktivno. Pored škole pohađala sam i muzičku školu i bavila sam se raznim sportovima. Više sam volela grupne, nego individualne sportove, tako je košarka bila moja velika ljubav. Htela sam profesionalno da se bavim košarkom, međutim, u to vreme, ženski košarkaški klub nije bio aktivan u Kruševcu, tako da se sve završilo na ljubavi. Da su okolnosti bile drugačije, možda bih bila košarkašica, a ne glumica. Bila sam hiperaktivno dete. Nas je troje dece, tako da je kuća uvek bila puna naših drugova i drugarica. Leti smo plivali na otvorenim bazenima, a u pauzi igrali košarku na terenu pored. Uveče smo izlazili u grad.
Glumom je počela da se bavi u Domu kulture u Kruševcu.
– Dom omladine je bio mesto okupljanja nas, znatiželjnih klinaca. Jedno vreme je i Bata Miladinović držao školu glume. Takođe je i pokojni Rade Savić radio sa nama predstave. Bilo je zabavno, bezbrižno, radno, nepretenciozno. Družili smo se i igrali pozorišta.
Osim glume, volela je i muziku, baš kao i njena sestra bliznakinja.
– Zapravo sam završila nižu muzičku školu odsek harmonika. Moja sestra bliznakinja je završila Akademiju gitarski odsek. Stariji brat je, takođe, završio za harmoniku. Bilo je to dosta muzike u kući. Gitaru sam spontano naučila da sviram, nikada nisam imala ni jedan čas. Tada smo i po žurkama svirali gitaru i pevali.
U Indiju posle “Lisica”
U Beogradu 1993. godine upisuje Fakultet dramskih umetnosti.
– Na prijemni ispit sam otišla posle drugog razreda gimnazije. Još mi se nije završila školska godina u trenutku prijemnog. Moja ideja je bila da probam, pošto sam čula da je veoma teško upisati studije glume. To je bila moja prva poseta Beogradu. Nisam imala nikakvu tremu. Sećam se završnog ispita, pred komisijom, na sceni fakulteta, na koji sam kasnila, ne svojom krivicom. Upisala sam fakultet 1993. godine, u doba ozbiljne ekonomske krize. Autobusi su bili retki. Šezdeset sedmica je išla sa Zelenog venca do Fakulteta dramskih umetnosti. Pošto je bila kriza, išla je retko, a ja nisam znala kako drugačije da stignem do fakulteta. Pitala sam neke ljude oko mene koji su mi objasnili koji je drugi način da stignem na FDU. Sećam se da sam kasnila i da sam trčala Bulevarom umetnosti, sa sve gitarom u ruci, misleći da je sve gotovo, da sam sve uprskala zato što kasnim, a prva sam ušla u uži krug i mislila sam da prva nastupam. Kad sam stigla pao mi je kamen sa srca. Shvatila sam da se nastupa po azbučnom redu, a ne, kao na ostalim ispitima pre glume, po redosledu ulaska u uži krug. Posle toga smo čekali rezultate prijemnog par sati. Bila sam u šoku kada sam svoje ime pročitala kao prvo na listi.
Šira publika ju je upoznala u seriji “Lisice” pre 18 godina.
– To je bila prva serija posle pada Miloševića na RTS, u najgledanijem terminu. Bila je veoma gledana. Ja sam nekoliko dana pre premijere otišla na svoj prvi orijentalni put, na jug Indije, na tri nedelje. Kad sam se vratila, serija se već uveliko prikazivala i primetila sam da me ljudi na ulici gledaju, čak su mi se neki i javljali. Javljala sam se i ja njima misleći da su roditelji mojih prijatelja koje ne prepoznajem. Tada mi ta prepoznatljivost nije prijala, pošto sam imala osećaj krađe privatnosti.
Komedija zahteva veštinu
Zapažene uloge imala je u serijama “Bela lađa” i “Ono kao ljubav”.
– Televizija je ljudima lakše dostupna od filma ili pozorišta. Čini mi se da je globalno gledano televizija, u poslednjih desetak godina, mnogo kvalitetnija i značajnina od filma. Ozbiljna imena, mislim na scenariste, glumce i reditelje, sve više rade serije.
Ovih dana gledaoci je prate u seriji “Slučaj porodice Bošković”.
– Žanr serije je komedija situacije. Danijela je majka dva tinejdžera, žena ne tako uspešnog glumca, koja se trudi da drži stvari pod kontrolom, što nije tako jednostavno, pa je često kontrol frik. U retkim trenucima, kad nije okupirana porodicom, rodbinom i ostalim posetiocima njihovih života, bavi se sopstvenom krizom srednjih godina. Volim da radim komediju. Ona zahteva zanatsku veštinu, osećaj za ritam, maštu i lucidnost.
Ženskih likova u serijama nema mnogo.
– Uvek bi moglo da bude više ženskih likova. Svetska dramaturgija je naklonjenija muškarcima.
U seriji se pokazuje se da je žena, odnosno majka ta koja drži porodicu na okupu.
– Ovo je, zapravo, konstatacija koja je tačna. I u našoj seriji je majka ta koja drži porodicu pod kontrolom i trudi se da svi budu srećni.
Snimanje se odvijalo tokom epidemije.
– Najveći broj epizoda smo snimali za vreme kovida. Na snimanju su svi osim glumaca nosili maske. Bilo je intenzivno, s vremena na vreme, naporno i zahvaljujući žanru zabavno. Gostujući glumci su velika imena srpskog glumišta. Sa nekima od njih nikada do sada nisam radila. Bilo mi je zadovoljstvo da radim sa njima.
Zaljubljena u Buenos Ajres
Natašina filozofija je da je odigrala uloge koje joj pripadaju.
– Ni za čim u životu ne žalim. I kad sam donosila loše odluke ispostavilo se da su to bile lekcije. Moja filozofija je da sam odigrala ono što mi pripada. Dobijala sam uloge kao prva podela, druga podela. Ono što sam odigrala su moje uloge, ono što nisam su tuđe.
Nataša je godinama u braku, a kako ističe, ne zna kako bi živela bez harmonije u kući.
– Jedino što računam u životu je – kakva sam kad sam u pidžami, kad ugasim svetlo. Ako sam tada mirna, na dobrom sam putu, ako nisam, rešavam šta je na meniju. Lično, ne znam kako bih živela bez spokoja u domu. Kad shvatiš da sve sam biraš u životu, onda zavrneš rukave i pozabaviš se onim što te žulja.
U vreme pandemije ponaša se u skladu sa ne tako srećnim okolnostima.
– Nisam u psihozi, ponašam se u skladu sa situacijom. Nažalost, mi, glumci ne možemo da nosimo maske na poslu. Čujem se sa dragim ljudima, nosim masku i držim distancu. Pridržavam se svega što se globalno savetuje u ovim, ne tako srećnim okolnostima.
Voli da putuje, jer tako puni baterije.
– Putovanja hrane moju znatiželju. To je moj način da se energetski obnovim. Jedino mesto na planeti gde sam pomislila da bih mogla da živim je bio Buenos Ajres. Taj čudesni grad ima mešavinu energične Evrope i latino duha, najbolju teletinu na svetu, dobro vino, divnu muziku. Ljudi su neposredni. Buenos Ajres živi 24 sata.
Iako ne kuva često, kad to radi, onda je to ukusno.
– Putovanja su mi proširila gastronomske vidike, pa često spremam azijske specijalitete. Veliki odmori su mi putovanja. Omiljeni delovi sveta su mi Azija i Afrika.
Čaša mi je polupuna
– Mogu za sebe da kažem da mi je čaša polupuna. Vrednim radom na sebi zaslužite u nekim godinama svoju sreću. Zadovoljna sam sobom, ne bih se vratila ni u jednu godinu unazad. Osećam da sam tačno tamo gde sam želela da budem – kaže Nataša.
Šta se valja iza brda
U seriji glumi majku tinejdžera, a na pitanje kakva je bila kao dete kaže:
– Bila sam hiperaktivno dete. Usmeravala sam taj višak energije na muziku, sport, glumu, druženje. Oduvek sam bila znatiželjna. Još kao malu me je zanimalo šta je iza brda. Znatiželja je jedna od osobina koja me je najviše oblikovala u osobu kakva sam danas – napominje popularna glumica.
Tipična srpska porodica
Na pitanje da li su Boškovići tipična ili netipična srpska porodica odgovara da joj se čini da su više tipična porodica.
– Njima se dešavaju problemi koje ima svaka porodica, samo neke situacije iz likova izvlače ekstremne reakcije – kaže Nataša.
Gostovanja u dijaspori
– Bila sam nekoliko puta na gostovanjima po dijaspori i imam divna iskustva. Ljudi su društvena bića uslovljena kulturom u kojoj su odgajani. Veliki deo našeg posla je kulturološki uslovljen. Prepoznavanje kulturoloških obrazaca je nešto što nas dira. Tako su i reakcije publike iz dijaspore nesebične i dirljive – naglašava naša sagovornica.
