Episkop braničevski Ignatije poručuje da je događaj vaskrsenja Hristovog iz mrtvih – temelj hrišćanske vere u večni život.
– Jer, ako mrtvi neće vaskrsnuti, onda je uzaludna vera vaša i uzaludno je propovedanje naše, kaže apostol Pavle. Hristos je, međutim, vaskrsao i pokazao nam je da vera naša u opšte vaskrsenje i večni život, tj. u konačnu pobedu nad smrću, nije bez osnova. Hristos je prvorođeni iz mrtvih i predokus je našeg vaskrsenja – ističe episkop Ignatije.
Na naše pitanje koji je značaj ovog praznika posebno u današnjem trenutku koji prate brojni izazovi, vladika Ignatije ističe da je život ljudi zapravo njihova borba protiv smrti koju mogu dobiti jedino u zajednici sa Hristom.
– Najveći problem čoveka od koga počinju svi drugi problemi jeste smrt. Čovek je smrtno biće i počinje da umire od kad se rodi, ili tačnije, od trenutka kad dostigne moć razmnožavanja. Smrt ne dolazi u naš život u sedamdesetoj ili u osamdesetoj godini našeg života. Smrt je proces koji traje koliko i život. Čovekov život je u stvari borba protiv smrti. Ta borba se može dobiti jedino u zajednici sa Hristom i sa bližnjima, tj. u Crkvi… Vaskrsenje Hristovo je velika uteha za svakog čoveka koji želi da živi – zato što je ovaj događaj pokazao da će smrt na kraju biti pobeđena. Gospod će, kada ponovo dođe, vaskrsnuti sve ljude koji su ostvarili zajednicu s njim i čitavu tvorevinu i darovaće nam večni život. Dok se to ne desi, jedini predokus večnog života je zajednica ljubavi, slobode čoveka sa drugim čovekom u Hristu, tj. u Crkvi. Zato je liturgijska zajednica za hrišćane radosni događaj jer je ona sećanje na Vaskrsenje Hristovo i predokus večnog života – naglašava episkop Ignatije.
On u svojoj vaskršnjoj poruci poručuje srpskoj dijaspori da žive hrišćanski i da što češće ide u crkvu jer na taj način ostvaruju i bolje jedinstvo sa otadžbinom.
– Naš narod je u većini slučajeva verujući. Ono što nedostaje to je da se ta vera pretoči u zajednicu s drugim, tj. u Crkvu. Jer, Crkva je pre svega zajednica. Kada naši vernici i dođu u Crkvu na službu, oni ostaju sami. Međutim, to nije potpun i ispravan hrišćanski život. Treba da se trudimo da ostvarimo prisnu zajednicu jedni sa drugima. Samo ćemo na ovaj način biti pravi hrišćani i ikone Božije. Naš Bog u koga verujemo i čija smo slika kao ljudi, jeste zajednica ličnosti: Oca i Sina i Svetoga Duha. Niti Otac može postojati bez zajednice sa Sinom i Duhom, niti pak Sin i Duh mogu postojati bez zajednice s Ocem. Ovo važi i za dijasporu – da češće idu u Crkvu na liturgiju. Svuda je zemlja Gospodnja bez obzira na to gde se nalazili, i svuda smo pozvani da živimo hrišćanski u zajednici sa svima, ma koje nacije da su ljudi. Uostalom, jedino kroz učešće na liturgiji u našim Crkvama koje se nalaze mimo naše zemlje, ostvaruje se i zajednica sa otadžbinom i onima koji su ostali u njoj.
Savremeni čovek je samoljubiv
– Ono što je, međutim, tragično za našu civilizaciju to je da je savremeni čovek samoljubiv i individualista i što logički pristupa bićima oko sebe i životu uopšte. Takav pristup ima negativne posledice po celokupni društveni život, a posebno je tragično to da je čovek poistovetio smrt sa životom. Smrt se, ipak, ne može shvatiti logički. Samo onda kad volite jedno biće, a ono umre, tada shvatate svu tragediju smrti. Istovremeno, kad volite nekog i on vas voli, shvatate i šta je život – ukazuje vladika Ignatije.
