Z. Raš
KUD Kolo Esen

Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva puna dana borili za trofeje „Vesti“, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici. Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo „šareno“ društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih. Ko je sve došao na Smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u „Vestima“.

Luka Aćimović (18) svoje prve korake na sceni napravio je u Užicu. Zaigrao je kolo kao osmogodišnji dečak, a nošnja mu je prirasla za srce čim ju je obukao prvi put. Sa 12 godina se sa roditeljima preselio u Esen u Nemačkoj, ali to nije značilo kraj njegove igračke karijere.

– Kada su stigli u inostranstvo, ja sam odmah ušao na internet da potražim da li negde u blizini postoji neki KUD u kojem bih mogao da nastavim da igram, jer nisam mogao da zamislim svoj život bez folklora. Srećom po mene, baš u Esenu sam pronašao KUD Kolo i od tada sam njihov član. Tu sam pronašao prijatelje, koji su mi olakšali nostalgiju koja me je u početku dosta mučila. Bio sam među našim narodom i to mi je nekako ublažilo tu udaljenost od Srbije. Oduvek mi je bilo važno da našu lepu tradiciju čuvam od zaborava, a to mi je postalo još važnije kada sam došao u Nemačku kako ne bih zaboravio odakle dolazim – počinje Luka svoju priču za „Vesti“.

Smotrama folklora se uvek veoma raduje.

– Ovakve manifestacije na kojima se na jednom mestu okupi naš narod rasut po raznim delovima sveta su divne. Važno je da se redovno okupljamo kako ne bismo zaboravili jedni druge, ali i kako ne bismo zaboravili ono što smo u svojoj suštini. Naročito je lepo kad se Folklorijada održava u Beogradu. Tada mnogima od nas dođu rođaci i prijatelji iz Srbije da nas podrže tokom nastupa i to pravi posebnu atmosferu. Zato bih voleo da se svake godine održava u Srbiji, jer takva energija može da se stvori samo u matici – kaže Luka.

Dodaje da ni on ni njegovi drugovi iz KUD-a na Smotru ne gledaju kao na takmičenje.

– Ma ovde je najmanje bitno ko je pobedio. Smotra se vrti oko druženja, igre, pesme… Uspeli smo pored nastupa i malo da prošetamo po gradu, a bili smo i u kafani u Skadarliji. Bilo je baš super. Klopa kakve u Nemačkoj nema i tamburaši, a i predivna kaldrma… Baš je to bio doživljaj za pamćenje – rekao je Luka.

Mama plače od sreće

U Užice se uvek rado vraća.

– Tamo sam rođen, tamo sam odrastao. Srce svoj dom prepoznaje. U Užicu sam išao u školu prvih nekoliko razreda, pa sam i tamo stvorio prijateljstva za ceo život. Kad stignem, jedva čekam da vidim svoje drugove, da odemo na neka nama draga mesta, da se družimo. Roditelji su se trudili da što češće dolazimo kad god imamo vremena, i na tome sam im zahvalan. Oni su najsrećniji što ja igram folklor, mama posebno. Ona kad me vidi u nošnji, odmah plače od sreće – zaključuje Luka.

Zaljubljen do ušiju

Luka je u KUD-u pronašao i devojku. Ona je kako kaže veoma stidljiva, pa nije želela pred objektiv našeg fotoreportera.

– Ona ne voli da se eksponira, pa neka onda ostane moja tajna kako se zove. Ali ono što mogu da kažem je da se mnogo volimo. Uživamo zajedno, obožavao folklor, i uvek smo mnogo srećni kada igramo zajedno. Nije ni čudo da među folklorašima ima tako mnogo ljubavnih parova, jer je divna stvar na sceni gledati svoju lepšu polovinu kako pored vas igra u prelepoj nošnji – rekao je Luka.