Venčanje Srpkinje i Hrvatice iz Sarajeva

Sklopiće životno partnerstvo da bi živele "koliko toliko normalno". A tata bi joj napravio ogromnu svadbu da se udala za muškarca… (Foto: Ilustracija)
 

– Za nas će to biti politički čin, koji će nam napokon omogućiti koliko-toliko normalan život, kaže za Blic Marija Savić, koja planira da u oktobru ode pred matičara sa Di Saržinski (31) iz Sarajeva, koja ima hrvatsko državljanstvo. Zajedno su od aprila 2007.

 

Da li će zvati roditelje? Ne zna

Iako roditelji podržavaju njene planove, Marija kaže da se nisu obradovali kada im je saopštila da će sa devojkom otići pred matičara.

– Znam da bi moj tata i kuću prodao kako bi mi napravio ogromnu svadbu kad bih se udavala za muškarca. I dalje pitamo koga ćemo zvati, očigledno je da se i dalje bore sa predrasudama okoline, ističe ona.

– Nakon zabrane Povorke ponosa 2009. probale smo da živimo u Beogradu, ali Di nije mogla da nađe posao kao strana državljanka i forenzička antropološkinja koja je u BiH radila na identifikovanju ostataka žrtava rata. Zato smo se odselile u Sarajevo, gde je život jeftiniji, a ona može da se bavi svojim poslom, objašnjava Marija.

 

Pokazalo se da je i život u Sarajevu pun prepreka. Budući da zakon BiH ne prepoznaje istopolne parove, Marija u toj zemlji može da boravi samo turistički.

 

– To znači da nakon tri meseca moram da napustim zemlju kako bih ponovo mogla da se vratim, i tako unedogled. Ne mogu da dobijem radnu dozvolu, baš kao što Di to ne može u Beogradu, te uvek jedna mora da izdržava drugu – kaže Beograđanka.

 

Taj začarani krug je prošle godine doveo njihov odnos u krizu. Kako nisu mogle da postignu da obe imaju socijalno i zdravstveno osiguranje, niti radni staž, mislile su da je njihov zajednički život nemoguć, a onda je Hrvatska počela da radi na zakonu koji je usvojen 15. jula.

 

– Želele smo da sklopimo životno partnerstvo u hrvatskoj ambasadi u Sarajevu, ali smo saznale da je to nemoguće zbog "izuzetne blizine Republike Hrvatske". Sada razmišljamo da li da to uradimo u Zagrebu ili Rijeci. Pošto nijedna od nas nema afiniteta prema tradicionalnom braku, neće biti belih venčanica ni trubača – kaže Marija.

 

Patnja za Beogradom

Marija i dalje pati što je otišla iz Beograda, ali kaže da je morala da bira između ljubavi i aktivizma u zemlji koja je "još dugo neće štititi na adekvatan način".
– Sumnjam da će se u Srbiji bilo šta promeniti. Lideri fašističkih organizacija i dalje su na slobodi, osim Mladena Obradovića koji izdržava kaznu od četiri meseca kućnog pritvora, a to, da nije tužno, bilo bi smešno, kaže ona.

Sklapanje životnog partnerstva u Hrvatskoj košta oko 40 evra. Istopolni parovi time stiču jednaka prava i obaveze kao heteroseksualni supružnici, izuzev prava na usvajanje dece. Partnerstvo važi samo u onim zemljama koje prepoznaju istopolne parove, što ne obuhvata Srbiju i BiH.

 

– Biće interesantno videti šta će Srbija uraditi po pitanju promene mog prezimena, da li će to biti prihvaćeno na osnovu partnerskog statusa, ili ću jednostavno imati dva identiteta – u Srbiji ću biti Marija Savić, a u Hrvatskoj Marija Saržinski.

 

Istopolni brakovi priznati su u Holandiji, Belgiji, Hrvatskoj, Francuskoj, Islandu, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Portugaliji, Argentini, Novom Zelandu, Kanadi, Španiji, Južnoafričkoj Republici i u državi Masačusets u SAD.

 

"Registrovano partnerstvo" postoji u Andori, Brazilu, Češkoj, Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Hrvatskoj, Islandu, Izraelu, Luksemburgu, Nemačkoj, Norveškoj, Novom Zelandu, Portugaliji, Sloveniji, Švedskoj, Švajcarskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i u Tasmaniji u Australiji i u pojedinim državama SAD.

Svaki drugi građanin u Srbiji smatra da je homoseksualizam bolest koju treba lečiti.

 

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime