Kad se pre ravno sto devet godina u Beogradu pojavila zbirčica pesama “Utopljene duše” Vladislava Petkovića Disa, tridesetjednogodišnjeg nesvršenog učitelja iz sela Zablaće kod Čačka, koji je sedam-osam godina ranije napustio posao privremenog učitelja u zaječarskom selu Prliti i banuo na beogradsku kaldrmu, gde se zaposlio kao carinik, odnosno đumrukdžija, kako se to u to doba zvalo, Jovan Skerlić je na nož dočekao taj pesnički prvenac.
Nemilosrdan napad
Tadašnji vrhovni sudija u srpskoj književnosti zagrmeo je na mladog, melanholičnog poetu “ubistvenim napadom” – kako će šezdesetak godina kasnije oceniti Zoran Gavrilović:
– Za crnu, sanjalačku i melanholičnu viziju Disovu nije bilo oproštaja – kaže Gavrilović i dodaje da “nikad dotle u svojoj kritičarskoj praksi, ispunjenoj tolikim polemikama, osudama, pohvalama, Skerlić nije tako uzbuđeno reagovao i bio do te mere odbojan kao što je to činio sa sumornim Disovim očajanjem… U njegovom napadu (po oceni mnogih koji su se kasnije bavili Disovom lirikom bio je to najnemilosrdniji, najbrutalniji napad na jednog pesnika koji se do tada desio u istoriji srpske književnosti) ne javlja se književni kritičar, onaj isti čovek koji je umeo da nasluti i da se raduje, već književni ideolog, koji, u ime neknjiževnih merila, ocenjuje društvenu opasnost jedne književne pojave…”
Svi ostali, međutim, koji su se izmakli iz senke Skerlićevog autoriteta i kasnije se, sve do današnjih dana, bavili neveselim pesnikom “Utopljenih duša”, njegovim sumorom i očajem, njegovim gorkim stihovima koje je, “pijan često”, klicao iz zadimljenih beogradskih krčmi, poetom zgroženim životnom zbiljom i društvenim posrnućem, koji je želeo da bude “pijan dovek”, kako ne bi video poroke, “društvo gde je čama”, ni stid što je i sam čovek – osetili su u Disu neponovljivi, još do kraja neispoljeni živi lirski, pesnički vulkan.
Disov čemer
Za tužnog Disa sve to je stiglo kasno, prekasno. Njegov čemer je, doduše, donekle ublažilo to što je baš tih aprilskih dana 1911. godine sreo Hristinu, lepu, mladu, devetnaestogodišnju poštansku službenicu. Obostrana ljubav koja je planula između sina propalog mehaničara iz Zablaća kod Čačka (rodom je, inače, bio iz okoline Kumanova), devetog od trinaetoro dece koju su izrodili Dimitrije i Marija Petković, i tankovijaste, crnooke ćerke propalog, rano preminulog zemunskog trgovca, već u septembru te 1911. godine krunisana je brakom.
Dobili su prvo ćerku Gordanu, potom i sina Mutimira, ali je bračnu sreću i nadu da će se izbaviti iz životonog sumora i čame, prekinuo požar ratova, posebno Prvog svetskog rata. U mučeničkoj koloni srpske vojske i naroda koja je preživela golgotu odstupanja preko Albanije i našla spas na Krfu, bio je i pesnik Dis, već dobrano načetog zdravlja. Sa Krfa je upućen u Francusku na lečenje i oporavak. Osam meseci kasnije, 1917. godine, kad je saznao da njegov vojni prijatelj kojem je na Krfu poverio i ostavio u amanet da novac od njegove zlehude plate šalje njegovoj porodici u Beograd, nije ispunio obećanje i da njegova porodica zbog toga gladuje, odmah kreće iz Francuske natrag na Krf da traži tog bezdušnika i nekako pritekne svojima u pomoć. Negde na italijanskoj obali se ukrcao na brod “Italija” koji su sutradan u Jonskom moru torpedovali i potopili nemački sumareni, a među onima koji su završili u “plavoj grobnici” bio je i pesnik “Utopljenih duša”.
Otišao je iz života sa gorkim, očajničkim uverenjem: “Neće biti bolje, nikad, nikad bolje, nikad biti neće…” Tako je izbegao barem jednu u nizu strašnih šiba, nemilosrdnih udaraca i nesreća koje su ga u životu pratile – nije dočekao tragičnu smrt svoje ćerke- mezimice, koja je, malo posle njegove smrti, podlegla od posledica nesrećnim slučajem zadobijenih opekotina…
Srpski Bodler
Pesnik, kojeg je Skerlić proglasio “degenerikom”, “tipskim bolesnikom od literaturisa”, nesrećnikom “u čiju je slabu glavu udarilo jako vino literature”, “poslednjim i najgorim izrazom jednog književnog pokreta bez smisla i bez osnovice”; pesnikom u čijoj će se knjizi “bolje no igde videti koliko moralne i duhovne bede, koliko laži i gluposti ima u tom problematičnom modernizmu”- postaće vremenom jedna od najsvetlijih stranica u srpskoj poeziji. Kritičari će se utrkivati da ga okite lovorikama, prepoznaće u njegovoj poeziji srpskog Bodlera ili Verlena, a u književnom pogledu, kako primećuje Miodrag Pavlović, on će uz Lazu Kostića biti liričar, kojim će se, u najpozitivnijem smislu, kritika najviše baviti.
Proročki stihovi
Neko od kritičara je zapazio da se u Disovoj poeziji najčešće ponavljaju reči “slutnja” i “zaborav”. Od zaborava nema ništa, sve je u njegovoj čemernoj lirici živo, moderno i aktuelno, a što se slutnji tiče, pokazalo se da je poeta-“prorok”, kako ga je ironično i gotovo posprdno nazvao Skerlić, “video” ceo jedan vek unapred, jer njegova pesma “Naši dani” kao da je juče pisana. Ovih nekoliko stihova to neporecivo potvrđuju:
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
