Portal Vesti-online u rubrici Zapisi prenosi priče o zanimljivim običajima naših predaka.
– Reč duša je zajednička svim Slovenima, što pokazuje da je veoma stara. Potiče od reči duvati, jer je najpre označavala čovekov dah, njegov poslednji dah, sa kojim se gase svi životni tokovi. Verovanje da duša zaista na taj način izlazi iz tela pokazuju i izrazi koji se koriste i danas, ispustiti dušu ili izdahnuti. Duša, kada izađe iz tela, boravi još neko vreme u okolini. Svoje prisustvo pokatkad pokazuje kuckanjem u kući, a ume i veoma glasno da lupa o predmete i zidove.
– Običaj je zato bio da kada čovek izdahne, ukućani podignu jedan crep na krovu kuće, kako bi duša mogla da izađe. Briga o poslednjem dahu je bila uobičajena i kod starih Rimljana, samo što bi takvu dušu pri izdisaju hvatao svojim ustima iz usta samrtnikovih sin, ili najbliži srodnik.
– Drugo ime za dušu kod Srba je sen, i ona znači duh, avet i pokojnika. Pri tome se obično zamišlja slika, a naročito senka, pa se odraz koju ljudsko telo ostavlja prema svetlosti kod mnogih naroda, pa i slovenskih, izjednačavao se sa čovekovom dušom. Otuda i verovanje, koje je zabeležio još Vuk Karadžić, a ono postoji i danas, da čovek kome zidar uzida u zgradu senku, u najkraće vreme mora umreti.
– Srpski narod veruje da čovek može izgubiti svoju sen, i u tom slučaju, kako je zabeležio Karadžić, “kao lud tumara po svijetu bez sjena, kao i sjen bez njega”. Do danas se zadržalo i verovanje da ko na Badnje veče ne vidi prema Božićnoj sveći svoju senku, taj iduće godine mora umreti. Duša se zamišljala i kao slika, na primer, u vodi ili ogledalu, ili slika ličnosti i predmeta koji se vide u snu.
– Duše mrtvih se javljaju svojim ukućanima o Zadušnicama, i one tada vide sve šta se na ovaj dan radi na zemlji. One prolaze mimo ljudi, dodiruju ih, osmehuju im se i gledaju u njih, ali njih ljudi ne vide.
