Jedan od najvećih zadužbinara 20. veka je definitivno bio Luka Ćelović, poznatiji kao Trebinjac. Iako jedva pismen, bio je jedan od najuticajnijih ljudi u Srbiji, a svoje bogatstvo nije iskoristio na sopstvena zadovoljstva već je odlučio da svoje bogatstvo utroši na prosperitet svoje zemlje.
Imetak je stekao baveći se prodajom na veliko i iznajmljivanjem objekata, a kao finansijer, predsednik Beogradske zadruge i veliki prosvetni dobrotvor, stekao je veliko poštovanje i ugled po kome je čuven do danas.
Ćelović je posebno zadužio Beograd. Naime, upravo zahvaljujući njemu Savamala je postala novi prestonički centar i dobila predivna zdanja koja su ostale u amanet budućim generacijama, a Beogradski univerzitet stekao osnovu za naučni i obrazovni rad.
Luka je u svet krenuo iz sela Pridvorci. Osnovnu školu upisao je u obližnjem Trebinju, ali ga otac ubrzo šalje u Banjaluku da izuči trgovinu. Nekoliko godina kasnije Ćelović odlazi u Brčko kod strica gde dovršava osnovnu školu i radi kao šegrt u stričevoj magazi.
Iako zaljubljen u učenje, Luka je s osnovnom školom završio sve svoje formalno obrazovanje. Već 1872, kad mu je bilo svega 16 godina, napušta Bosnu i potpuno praznih džepova dolazi u Beograd kod svog zemljaka, arhimandarita Nićifora Dučića, koji ga daje za šegrta u poznatoj radnji Radosavljevića i Ignjatovića.
Nakon ratova u kojima je učestvovao, uz pomoć poznatih trgovaca Krsmanovića i Paranosa, svojih zemljaka, pokreće svoju trgovinu domaćim proizvodima – šljivama, žitom, hranom, a kako se posao razvijao, počeo je da se bavi liferacijom ovsa za vojsku i hleba za opštinske stražare.
U jesen 1882. osnovana je Beogradska zadruga. Boreći se protiv teških uslova posleratnog doba, nekoliko malih preduzetnika skrpilo je nešto kapitala i bez ikakvog iskustva stvorilo prvu nacionalnu štedionicu.
Ćelović je napornim radom Beogradsku zadrugu učinio jednim od najsnažnijih organizacija koja je svesrdno pomagala svojim članovima.
Posle Prvog svetskog rata, Trebinjac odlučuje da kupi zemljište između ulica Karađorđeve, Zagrebačke i Bosanske. Tu je sazidao niz zgrada na četiri sprata dajući Savamali izgled dostojan svih evropskih metropola.
Luka je prvo sebi sazidao kuću s predivnim parkom koji je redovno obilazio sa baštovanom i brižno ga doterivao (danas je to park ispred Ekonomskog fakulteta). Potom podiže palatu Beogradske zadruge, hotel Bristol i zgradu Berze. Ova prelepa zdanja i danas krase srpsku prestonicu.
O njegovim delima moglo bi se pisati danima, a opet ne bi stiglo sve da se ispriča. Iako nije imao sreće da se školuje, nauku je voleo više od svega. Zato je odlučio da sav svoj imetak ostavi Beogradskom univerzitetu.
Prevazišao i Nobela
Ne računajući male legate koje je odredio rodbini, Univerzitetu je Ćelović podario 50 miliona ondašnjih dinara i postao njegov najveći dobrotvor. Zapravo, ova ostavština bila je veća od one koju je čuveni Alfred Nobel ostavio za sobom. Sav prihod od njegovih imanja upravnik zadužbine Uroš Stajić je svakog meseca predavao upravi Beogradskog univerziteta, koja je zahvaljujući ovoj potpori štampala knjige i naučne studije, organizovala simpozijume i kongrese i istraživanja u arhivama i bibliotekama najpoznatijih univerzitetskih centara.
Kredenci i kofer
Materijalno bogatstvo Luku Ćelovića, očigledno, nije ostavilo duhovno i etički siromašnim. Naprotiv. Trebinjac je bio čuven po svojoj skromnosti i asketskom načinu života. Od pokretne imovine iza njega nisu ostali zlatni nakit, skupa odela i fijakeri.
Nakon što se upokojio u svom domu napravljen je popis u kome se navodi da je zatečeno: tri otomana, zavese, dva tepiha, trpezarijski sto, šest stolica, dva kredenca, dva kreveta – mesingani i gvozdeni sa slamnjačama, obično vuneno ćebe i drveni kofer. Bogatstvo ga je učinilo srećnim utoliko što je njime mogao da pomogne razvitku i unapređenju sopstvene zemlje.
