“Ako američka vlada odobri prikazivanje filma, moraće da snosi posledice. Kriminalci koji su izvrgli ruglu našeg vođu i počinili zločin prema našoj Narodnoj Republici biće kažnjeni u skladu sa zakonom – ma gde se skrivali na planeti.”
Film je priča o dvojici novinara (Set Rogen i Džejms Franko), kojima se ukazuje prilika da intervjuišu severnokorejskog diktatora, nakon čega ih CIA angažuje da ga ubiju.
Distributeri filma “Kolambija pikčers” verovatno su zadovoljno trljali ruke zbog publiciteta kome je ovakva reakcija Severne Koreje svakako doprinela, ali su se njihovi planovi izjalovili krajem novembra, kada su u javnost procurile osetljive informacije kompanije “Soni” (od honorara Rogena i Franka do ličnih podataka 47.000 zaposlenih), čiji je kompjuterski sistem u znak osvete hakovala Severna Koreja.
“Intervju” nije prvi holivudski film čija je tema zagonetna komunistička država. U protekle tri godine publika je imala priliku da vidi kako Severnokorejci u terorističkoj akciji zauzimaju Belu kuću (“Olimp je pao”, 2013) i preuzimaju vlast nad Amerikom (Red Dawn – Invazija na Ameriku, 2012). U filmu “Tim Amerika: Svetska policija” Treja Parkera i Meta Stouna, Kimd Džong Unov otac Kim Džong Il prikazan je kao umobolna marioneta koja je rešila da ovlada svetom.
Mnogo više od Amerike, Severnom Korejom su opsednuti njihovi susedi. Krajem 90-tih godina najuspešniji su bili reditelji filmova kojima je kao tema poslužio strah od Severne Koreje. “Širi” (1999) je akcioni film čija je tema strah Južne Koreje da su severnokorejski špijuni među njima.
U trenutku kada su medijske priče o pokušajima ubistva južnokorejskog predsednika Čun Du Hvana još bile sveže u sećanju, “Širi” je postao domaći film koji je ostvario najveću zaradu svih vremena i pobudio strahovanje da je ideologijom zadojena oružana sila sa severa spremna da napadne u svakom trenutku.
Reditelj Park Čan Vuk u svom filmu JSA iz 2000. godine analizira zategnute odnose između Severa i Juga. Radnja je smeštena u demilitarizovanu zonu između Severne i Južne Koreje. Film analizira neuobičajenu vezu između vojnika na obe strane granice. Oni kradom ulaze na ničiju zemlju, dele užinu, puše i razgovaraju o životnim problemima ljudi. Nažalost, njihova međusobna povezanost nije bila dovoljna da spreči političare da se umešaju, što je imalo fatalan ishod.
Zanimljivo je osmotriti i kako Demokratska Narodna Republika Koreja u svojim filmovima doživljava sebe i ostatak sveta.
Kim Džong Il je prikupio možda najveću privatnu zbirku filmova iz celog sveta. I sam je bio producent, sa ciljem da severnokorejsku kinematografiju uzdigne do nivoa koji će zadiviti njegovog oca Kim Il Sunga. Da bi to postigao, napisao je knjigu o kinematografskoj umetnosti, slao tehničare na obuku u prijateljske komunističke države i čak je naredio otmicu uglednog režisera iz Južne Koreje i naterao ga da pravi filmove u Narodnoj Republici.
Za razliku od SAD i Južne Koreje, koje su imale glumce “etnički pogodne” da glume Severnokorejce, DNRK je koristila uhapšene američke vojnike. Godine 1962. Džejms Džozef Dresnok i Čarls Dženkins pomislili su da će izbeći vojnu službu u Južnoj Koreji ako pobegnu na Sever. Umesto toga, bili su prinuđeni da obavljaju mnoštvo ponižavajućih dužnosti, između ostalog i da glume “strance” u filmovima, kao što je “Od devet ujutro do devet uveče” i “Sudbinska nacija”, u kojima su Zapadnjaci prikazani u krajnje negativnom svetlu.
Možda je reakcija na film “Intervju” izraz straha severnokorejskih vlasti, koje veruju da će sve veći uticaj spolja, u vidu DVD diskova, radio-emisija, pa čak i zvonjave mobilnih telefona, malo-pomalo uništiti sliku o njihovoj savršenoj državi.
Budući da “Intervju” pokušava da prikaže Kim Džong Una i njegovu dinastiju kao pogrešivu, to je svakako nešto protiv čega se treba boriti svim mogućim sredstvima.
