Priče o životu najznamenitijih srpskih žena XIX i prve polovine XX veka, od knjeginje Ljubice Obrenović pa sve do Milunke Savić i Marije Mage Magazinović su svedočanstvo o jednom vremenu i često tragičnoj sudbini mnogih majki, supruga i kćeri. U vremenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja društva, mukotrpnog i sporog nastajanja srpske inteligencije, najviše su plaćale žene. Zato je malobrojnim obrazovanim damama, poput Katarine Ivanović, Milice Stojadinović Srpkinje, Mine Karadžić ili Nadežde Petrović, bilo veoma teško da zauzmu i ostvare mesto koje im je po vrednosti pripadalo. Njihove sudbine predstavila je istoričarka Ljiljana Čubrić u knjizi “Spomenar – znamenite žene srpske”.
Jedna od značajnijih, nažalost i zaboravljenih znamenitih žena srpske istorije je i Katarina Milovuk, rođena Đorđević, velika dobrotvorka srpskog naroda. Katarina je ostala upamćena i po tome što je bila prva Srpkinja koja je, početkom 20. veka od Uprave Beogradske opštine zahtevala da je upišu u biračke spiskove, a potom tražila i pravo glasa ne samo za sebe već za sve žene. Često je govorila: “Ne znam s kakvim su pravom muški prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kad je ova zemlja i naša koliko i njihova.”
Naoružana znanjem
Rođena 1844. godine u Novom Sadu, još kao devojčica odlikovala se oštrinom i vedrinom duha, kao i radnim navikama. Rano je pokazala sklonost ka učenju, pa su je roditelji poslali na školovanje u Rusiju pošto u to vreme u Srbiji nije bilo škola za više obrazovanje ženske dece. Završila je Nikolajevsku gimnaziju, a potom školovanje nastavila na Univerzitetu u Odesi. Diplomirala je na katedri za pedagogiju, a tečno je govorila francuski, ruski, nemački i engleski jezik.
Po završetku studija Katarina se vratila u domovinu, gde je bila jedina visokoobrazovana žena. U to vreme pismenost u Srbiji bila je slabo razvijena, posebno među ženskom decom. Škole za devojčice nisu postojale, a bila je prava retkost videti žensko dete da uči zajedno s dečacima. Osećala se potreba za otvaranjem ženskih škola.
Prema etičkim shvatanjima tog vremena, ženska deca su morala da imaju i ženskog upravnika, pa je te iste, 1863. godine, sa samo 19 godina, Katarina Milovuk, tada još Đorđević, postala upraviteljka tek otvorene Više ženske škole. Dugo se u tadašnjoj srpskoj javnosti govorilo “kako je lično načelnik Ministarstva prosveštenija, gospodin Ljubomir Nenadović, otišao gospođici Đorđević da je zamoli da se prihvati upravljanja prve srpske Više ženske škole”.
Po prirodi energična i preduzimljiva, “naoružana” znanjem i velikom željom da ga prenese drugima, Katarina se prihvatila tog posla. Koliko je bila uspešna govori i činjenica da je školom rukovodila narednih 30 godina. Učenice te škole bile su prve obrazovane žene u Srbiji, a jedna od njih je i znamenita srpska slikarka Nadežda Petrović. Popularnost škole je sve više rasla: deca su dolazila iz najudaljenijih krajeva zemlje, pa čak i iz južnih delova koji su još uvek bili pod Turcima, a bilo je i devojaka iz Bugarske.
Prvi ženski časopis
Katarina Milovuk bila je upravnica ali i “duša škole”. Svojim ponašanjem davala je lični primer učenicama. Uvek lepo ali skromno odevena, poput kneginje Ljubice, vodila je odlučnu borbu protiv luksuza.
Veoma aktivna, nošena ogromnom željom da što je moguće više doprinese afirmaciji srpske žene, Katarina je 1875. godine pokrenula osnivanje Beogradskog ženskog društva i postala njegova prva predsednica. Bilo je to prvo udruženje srpskih žena, koje je kasnije razvilo svoju delatnost. Ovo društvo je 1879, zahvaljujući zalaganju Katarine Milovuk, otvorilo žensku Radeničku školu za krojenje i šivenje odela i rublja, prvu te vrste u Srbiji. Osnivanjem ove škole otrgnuti su od zaborava brojni motivi narodnog veza, veliko nacionalno blago. Kroz tu školu prošlo je više hiljada siromašnih devojaka koje su na taj način obezbedile sebi egzistenciju.
Društvo je pokrenulo i svoj list, “Domaćica”, najstariji ženski časopis u Srbiji. Na Katarininu inicijativu širom Srbije osnivaju se podružnice Beogradskog ženskog društva. Baveći se dobrotvornim radom, posredstvom Društva kojim rukovodi, ona je 1899. pokrenula otvaranje Đačke trpeze za siromašnu decu, a 1900. godine i Dom starica.
Posle smrti svog muža, Milana Milovuka, upravitelja Realke, potpuno se posvetila Višoj ženskoj školi, prosvetnom i humanitarnom radu.
Zanemarila zdravlje
Katarina je bila do te mere posvećena humanitarnom radu da je potpuno zanemarila sopstveno zdravlje, a bila je težak srčani bolesnik. Tim povodom ostala je zabeležena izjava jednog uglednog Beograđanina da je Katarina Milovuk “bila tiranin jedino prema samoj sebi”.
Rođena na Bogorodičin praznik Veliku Gospojinu, umrla je na Krstovdan 1913. godine. Proslavu pola veka svog prosvetnog i dobrotvornog rada, koju su s ljubavlju pripremale njene učenice, nije dočekala. Savremenici su zabeležili da je pogrebna povorka bila velika. Ispred kovčega je nošeno sedam odlikovanja visokog ranga, srpskih i ruskih, ali nije bilo nijednog venca. I na samrti je mislila više na druge nego na sebe: njena poslednja želja bila je da se taj novac upotrebi za školovanje siromašnih devojaka.
Katarina Milovuk je sahranjena o trošku Beogradskog ženskog društva, sa malim, skromnim nadgrobnim obeležjem koje ne kazuje da ispod njega, na večnom odmoru, počiva jedna velika, nesebična žena.
Podrška kraljice
Energična i preduzimljiva, Katarina je uživala veliki lični ugled, što je i te kako doprinosilo ugledu škole. Koliko je ova ustanova bila uvažavana govori i činjenica da je njen čest gost bila kraljica Natalija.
Na molbu Katarine Milovuk, kraljica je bila velika dobrotvorka prilikom podizanja male crkve u dvorištu škole, posvećene Svetoj Nataliji, kako bi polaznice dobile što bolje versko obrazovanje. Crkva je ubrzo po otvaranju postala središte okupljanja najuglednijih beogradskih dama na čelu sa kraljicom Natalijom, koja je tu dolazila na službu i pričest.
