Indonezija obećana zemlja

Lična arhiva

Poznato je da srpski košarkaški treneri veoma cenjeni širom planete. Mnogi od njih su u misiji podučavanja magične igre pod obručima na svim meridijanima. Jedan od njih je i Aleksandar Ivković. Iako mlad (34 godine), ovaj Zemunac već ima mnogo iskustva, a trenutno živi i radi u košarkaški egzotičnoj Indoneziji. Zaposlen je u tamošnjoj akademiji i obavlja funkciju “Head of Basketball”. Ivković se rado odazvao pozivu “Vesti” da priča o svom košarkaškom putu, trenutnoj destinaciji…

– Košarku sam zavoleo pre osnovne škole, tako da je “kraljica igara” u mom srcu od šeste godine. U mlađim kategorijama sam promenio mnogo klubova i trenera, od zemunskog Borca, Beopetrola, Vizure, zemunske Mladosti, do Eurobasketa u kom sam prvi put iskusio seniorsku košarku u Drugoj srpskoj ligi. Onda sam se našao na prekretnici, pošto je košarka uzimala previše vremena, a škola je počela da trpi (Mašinski fakultet). Zato sam se odlučio da put nastavim u Americi na koledžu, koja je po mom mišljenju i dalje najbolje rešenje za mladog sportistu koji želi i sport i obrazovanje. Tu sam se prvi put oprobao kao trener u jednoj osnovnoj školi u Vašingtonu i tada sam shvatio da je to moj životni poziv. Jednostavno sam se bolje osećao kao trener, nego kao igrač.

Postao trener u Americi

Put Vas je zatim odveo u Aziju?

– Posle Amerike sam radio kao trener i sportski koordinator u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u akademiji Zorana Savića, gde smo postizali zavidne rezultate u razvijanju mladih talenata i popularizaciji košarke na Bliskom istoku. Na primer, organizovali smo kampove sa Dvajtom Haurdom, Peđom Stojkovićem, Rikijem Rubiom, Mejsonom Plamlijem, i dali deci priliku da se upoznaju sa vrhunskim sportistima, koji su im preneli svoja iskustva. U Emiratima sam bio četiri godine. Taj period je dosta uticao na mene, pošto sam imao privilegiju da radim sa ljudima koji su na mene preneli mnogo košarkaškog, ali i životnog iskustva.

Usledio je povratak u Evropu?

– Preselio sam se na Maltu, gde sam se prvi put oprobao kao trener seniorske ekipe (A divizija). U svojoj 13-godišnjoj trenerskoj karijeri sam još radio u Srbiji, Kini, Italiji i Crnoj Gori (Teodo iz Tivta), gde sam stigao na poziv sportskog direktora i mog prijatelja Dalibora Bagarića, kojeg sam upoznao radeći na Panatinaikosovom kampu u Bolonji.

Poziv koji se ne odbija

Kako ste stigli u Indoneziju?

– Pa, moglo bi se reći neplanirano. Posle završenog dvogodišnjeg ugovora u Crnoj Gori, odlučio sam da napravim malu pauzu i posvetim se privatnim stvarima. Međutim, dobio sam ponudu koja se ne odbija, tako da su se i moji planovi promenili. Reč je o košarkaškoj akademiji u Indoneziji, koja posluje na nekoliko lokacija širom zemlje. Ja sam stacioniran u Džakarti. Pored svakodnevnih treninga sa odraslima i decom svih uzrasta, moj primarni posao je obučavanje indonežanskih trenera, individualni rad sa profesionalnim igračima iz IBL lige, njihovog najkvalitenijeg takmičenja, kao i kreiranje programa za sve lokacije na kojima akademija radi.

Da li su tamošnji klinci talentovani?

– Indonezija je velika zemlja, imaju 300 miliona ljudi, talentovane dece ima, međutim njihov najveći problem su fizikalije i način na koji oni gledaju na igru. Ugledaju se na NBA i pokušavaju da kopiraju sve odatle, od organizacije do načina igre. Organizacijski, složićete se, to je u redu. Međutim, košarkaški, oni nemaju taj atleticizam da igraju kao Amerikanci. Mišljenja sam bi više trebali da se ugledaju na evropske zemlje, na pametniju košarku ako mogu tako da kažem.

Indonežani spremni da uče

Košarka u Aziji je u ekspanziji. Kina, Koreja, Japan, Filipini su sve bolji, gde je Indonezija u odnosu na okruženje?

– I dalje zaostaju, ali činjenica da su doveli strane trenere u 80 odsto klubova, pa i mene da im obučavam trenere i radim sa IBL igračima, pokazuje da su spremni da se razvijaju. Oni vole košarku, spremni su da napreduju, mislim da su na dobrom putu.

Kakvi su uslovi života?

– Za sada sam vrlo zadovoljan, Indonežani su divni ljudi, ljubazni i predusretljivi, što mi mnogo olakšava život. Ovde je večito leto, 30 stepeni tokom cele godine, ponekad pada kiša po dva, tri dana, ali se temperatura ne menja. Uglavnom je sunčano, vlaga je velika, ali se vremenom se čovek na to navikne.

Ima li još Srba i sa kim se najviše družite?

– Naših ljudi ima, ali ne toliko mnogo kao recimo u Dubaiju. Uglavnom se mi stranci držimo zajedno, mada mogu da se pohvalim sa mnogo lokalnih prijatelja, koji su mi pomogli da se adaptiram.

Džakarta za sve ukuse

Šta radite u slobodno vreme?

– Džakarta je grad velikih mogućnosti, ima dosta interesantnih stvari za videti, tako da je slobodno vreme ispunjeno druženjem sa prijateljima, odlaskom na bazen, u restorane, nacionalne parkove van grada…

Kakva je hrana?

– Raznovrsna, ako bih mogao da je uporedim sa kineskom, po mom mišljenju je bolja. Kad se umorim od azijske hrane, kuvam naša jela, to je još jedan način da se upotpuni slobodno vreme – kaže Aleksandar.

Otvoriću akademiju

Planovi i ambicije?

– Ima ih mnogo, za sada sam fokusiran na posao u Indoneziji. Imam ambiciju da jednog dana otvorim košarkašku akademiju i pokrenem kamp, kako bih preneo iskustvo i znanje na najbolji mogući način. Ali, videćemo šta nosi budućnost – oprezan je Ivković.

Učim od Grega i Andree

Ko su vam trenerski uzori?

– Greg Popovič i Andrea Trinkijeri. Sa Andreom sam imao sreću i privilegiju da radim dok je bio u Partizanu. Uz pomoć Zorana Savića sam došao kako bih gledao njegove treninge i učio, a on me je posle nekoliko dana spustio sa tribina na teren. Uključio me je u rad, dozvolio mi da sve zapisujem. Za mladog trenera to je ogromno iskustvo. Mislim da je veliki čovek, ne samo stručnjak – naglašava Aleksandar.