Ko ima malo i malom se raduje

Punom koferu stvari koje je poslala dobrotvorka Ksenija Naumović iz Ciriha obradovali su se Stamenkovići iz sela Korbevac kod Vranjske Banje. Invalidi Svetomir i Snežana i ćerkica Tamara, đak osmog razreda osnovne škole, nisu navikli na poklone.

Sve lepo i korisno: Porodica Zdravković

 

- Ima garderobe kakvu ni sanjali nismo da može biti naša... Evo i tašni za Snežanu, ako nekud krene. Valjda će doći dan da sa Tamarom prošeta makar do Vranja. Hvala dobrotvorki. Poručite joj da je ovo prvi put da nešto dobijemo, a da nismo svojim znojem zaradili - komentariše Svetomir.

Gledaju poslate stvari, prezadovoljni su. Koliko malo treba da budu srećni. Tamara se raduje, iako u ovoj pošiljci nema dečje garderobe. Raduje se zbog majke.

Priča o Stamenkovićima jedna je u nizu koja ukazuje na teško siromaštvo koje je zadesilo posebno narod na jugu Srbije.
 

Svetomir, iako je hrom i slabovid, izdržava porodicu kopajući rake na seoskom groblju ili ide u nadnicu. On vidno hramlje jer mu je desna noga 15 centimetara kraća od leve. I na levo oko jedva vidi. Supruga Snežana je od rođenja invalid, sa znatno kraćim nogama u odnosu na gornji deo tela. Gega se dok hoda, ali spretno posluje oko šporeta kako bi pripremila krompir čorbu ili skuvala posni pasulj i kad nije vreme posta, jer njihova mezimica Tamara mora pojesti nešto toplo, bez obzira na to što se u tanjiru smenjuju samo dva jela.

- Tamara je zdrava, jedra i čila i borimo se da joj obezbedimo hleb i odeću da ne ide gladna i obučena kao prosjak u školu. Pametnica naša, teška vremena dođoše, za nas nemoćne i slabe preteška... - priča o svojoj tužnoj sudbini 49-godišnji Svetomir.

Kada smo ga posetili, i tog jutra, kao i u vreme našeg prvog dolaska, išao je da iskopa grob na mesnom groblju. Isto novca je i zaradio - 300 dinara. Dobio je kesu hrane, radovao se bananama i ratluku koje će pojesti Tamara.

- Odjek pijuka u mozak mi udara. Jedva iskopah grob, neće snaga, izdaju me noge, ali ne smem odustati, onda me više neće zvati i ostaćemo bez i to malo para. Da nije sahrana i parastosa, ko zna kako bismo izašli na kraj sa glađu. Pocrkali bismo kao miševi u gvožđari - uzdiše Svetomir.

Reuma ga muči, zavukla se u kosti, pa burgija, savija ga do poda. Ruke mu se, kaže, krive u stranu, kosti u zglobovima kao guske štrče, nema para za lekove, podnosi, ćuti i moli se bogu.

- Zaradim oko 50 evra mesečno, Snežana prima invalidsku penziju od 120 evra, a sve ide prvo na dete, potom za lekove mojoj ženi koja od rođenja ima problema s nogama i kičmom, povišen pritisak i šećer. Ima pravo na recepte, ali mala vajda od toga kad se plaća učešće. Ipak, njoj kupim lekove, za mene ne treba, navikao sam da trpim. Snežana teško komunicira, ali je dobra i pažljiva majka i supruga, vredna i spretna domaćica - priča Svetomir.

Invalid je ostao kad je imao deset godina. Pao je s krošnje visokog drveta i polomio nogu. Imao je sedam operacija i ostao hrom. Uspeo je da završi srednju školu, a potom i Višu školu za organizaciju rada u Vranju. Posao nikad nije mogao da nađe.
Tamara je veselo dete, uprkos tome što roditelji ne mogu da joj kupe nove patike i farmerke.

- Ne izlazim nikud, škola i kuća su moj svet. Televizija i knjiga su mi drugovi i drugarice - priča Tamara kao da hoće da uteši roditelje što ne mogu mnogo toga da joj priušte.
Svetomir željno očekuje leto, tad ide u nadnicu, okopava kukuruze, s jeseni cepa drva, ali uglavnom kopa grobove.

- Ne zbog para, sitno je to, već zbog hrane koju mi pružaju za dušu pokojnika - kaže Svetomir i još jednom poručuje Kseniji Naumović da joj je neizmerno zahvalan.