30. 04. 2010. 14:15h | Vestionline
veličina teksta:+-

Šajkaču izmislili u Banatu

Komentara 0

Mošorin - rodno mesto srpskog vođe Svetozara Miletića i spisateljice Isidore Sekulić pod današnjim imenom se pominje prvi put u 16. veku. Turske knjige su tada zabeležile svega sedam porodica koje su plaćale poreze i još 17 onih koje nisu.


Većina tih ljudi stigla je sa balkanskog juga, posebno iz južne Srbije, Makedonije, Kosova, Metohije i Crne Gore, tako da je već 1699. ovo selo imalo preko 100 domaćinstava.

 

U vreme šajkaške uprave, koja je trajala punih 110 godina, doseljavalo se sa svih strana. Stizali su i Šijaci iz Dalmacije i Hrvatske, pa je u Mošorinu potkraj 18. veka bilo skoro 1.200 žitelja. Selo je tokom revolucije 1848. nakratko bilo deo Srpske Vojvodine.
 

Nadahnuli Crnjanskog


Srbi su posle ukidanja vojnih granica polovinom 18. veka odlučili da se sele u majčicu Rusiju, i taj pokret je kasnije nadahnuo Miloša Crnjanskog za čuveni roman "Seobe". Iselili su se u današnju Ukrajinu, i drugu domovinu nazvali Nova Srbija i Slavenosrbija, a naseljima nadevali imena mesta starog kraja. Tako i danas postoji ukrajinski Mošorin, selo sa oko 3.500 stanovnika. Većina ovih Mošorinaca je ratovala za carsku Rusiju širom Evrope.

Mošorin se nalazi u Šajkaškoj, području jugoistočnog Banata, a dobilo je ime prema Srbima šajkašima, posebnom rodu austrijske vojske koji su bili vični borbama na Dunavu, Savi, Tisi i Morišu, u uskim, dugačkim brodovima zvanim šajke.

 

Ovdašnji ljudi veruju i da je srpska šajkača potekla zapravo iz Banata. Šajkaši su, naime, još od vremena carice Marije Terezije nosili takve kape, u obliku prevrnute šajke.

 

Pošto se dosta šajkaša pridružilo Karađorđevim ustanicima, veruje se da su i Srbi iz tadašnje Turske odbacili fesove i zamenili ih ovim kapama. Hrabri i vešti ratnici, šajkaši su učestvovali i u mnogim bitkama protiv Turaka u korist Beča, sve do ukidanja Šajkaškog bataljona 1873.

 

Zbog graničarskih privilegija, Mošorincima je još 1730. otvorena škola, ali je slabo radila. Imala je svega osam učenika i dugo, samo dva učitelja, pop Jeftimija i Arsenija Popovića. Tek posle 1848. podignute su još dve zgrade, a pred razvojačenje Šajkaškog bataljona škola je imala oko 200 đaka oba pola.

 

Dok su bili u sastavu Austrougarskog carstva, Mošorinci su vodili jak pokret za pripajanje matici Srbiji, pa su u vreme Prvog svetskog rata napuštali austrijsku vojsku da bi se pridružili braći.

 

Mnogi su preživeli povlačenje srpske vojske preko Albanije i Solunski front. U vreme Kraljevine Jugoslavije, Mošorin je prvo bio deo Bačke županije, potom Beogradske oblasti, a do Drugog svetskog rata deo Dunavske banovine.


Ovom naselju se danas predviđa budućnost i u turizmu, naročito ribolovnom, jer su njegovi salaši u blizini Tise dušu dali za beg od gradske vreve i stresa.

 

 

Filigran Vrela tradicije šajkača
Povezane vesti: