Manastir Hilandar: Jačanje duha pravoslavlja

U 18. veku ponovo je počela da se razvija zaboravljena, a nekada slavna delatnost najpre vladara, a potom i drugih imućnih članova društva, zadužbinarstvo. Tako su i brigu o starim srpskim manastirima umesto pojedinačnih priložnika vodili i širi slojevi društva, s obzirom na to da je darivanje crkve i manastira dobijalo i vrlo određenu političku ulogu.

commons.wikimedia.org/S. Matejić

Manastir Hilandar - bastion pravoslavne vere

Iskusni hilandarski monasi našli su svoje mesto i u toj duhovnoj klimi, tako da je srpska sredina, u koju su oni stizali iz jedne druge, a tada još neprijateljske države, osmanske, već bila pripremljena da ih dočeka kao izaslanike sveta sa kojima su Srbi osećali svoju vekovnu povezanost. Uz to su hilandarci prenosili duh svetogorskog, internacionalnog pravoslavlja, povezujući tako sve pravoslavne hrišćane Balkana.

Zato su se sa jednakom sigurnošću kretali i među Cincarima, Bugarima, Rumunima. Uvek se deo priloga odvajao i za druge svetogorske manastire koji su teško osiromašili. Duh pravoslavlja se morao održati u turska vremena, ma od koje nacije poticao. Tako su karlovački, novosadski i drugi darodavci osnivali i izdržavali i grčke manastire Vatoped i Veliku Lavru.
Pravoslavna pobožnost ispoljavala se i u hodočašću svetim mestima u Palestini, darivanju tih starih i slavnih manastira, u kojima su ovi priložnici videli i snažna ideološka uporišta svoje vere i svoje crkvene organizacije.

Kada je 1769. godine austrijska vlast prodala hilandarske metohe u Karlovcima i Novom Sadu, hilandarci su sve češće dobijali pozive veletrgovaca, zanatlija, veleposednika i vlastele da im budu gosti i da prime priloge za manastir. Takvo vezivanje Hilandaraca za krupne trgovce dovelo je 1800. godine i do osnivanja hilandarskog metoha u Smirni.