Nikola Stojić - tri decenije u čamcu

Za njega su govorili da je večiti mladić srpskog veslanja. Bio je sinonim za ovaj sport poslednje dve decenije. Nikola Stojić je u maju ove godine odlučio da je kraj. Njegov čamac otplovio je u neku drugu luku. Posle 30 godina u veslanju, odlučio je da završi bogatu karijeru. Četiri puta je bio učesnik Olimpijskih igara, osvojio je dva puta 5. mesto na najvećoj sportskoj smotri na svetu, sa SP ima četiri medalje, a sa EP sedam. Po broju odličja sa velikih takmičenja najtrofejniji je veslač u istoriji naše zemlje.

Dok su drugi prekidali karijeru u ranim tridesetim, Stojić je bio aktivan do 41. godine. O karijeri, školovanju u SAD, na prestižnom Univerzitetu Braun, o povratku u Srbiji, o daljim životnim planovima, Nikola je govorio za portal VESTIONLINE.

- Drago mi je što opet govorim za "Vesti". Vaš mediji je bio jedan od sponzora našoj reprezentaciji pre 15-ak godina, imali smo kačkete i majice sa logom vaše kompanije kada smo bili srebrni u Lucernu na SP - rekao je Stojić na početku razgovora.

Lična arhiva

Đorđe Višacki i Nikola Stojić u kačketima sa logom "Vesti" posle srebra na SP u Lucernu 2001. godine

Posle 30 godina, rekli ste zbogom veslanju. Šta je presudillo da donesete tu odluku?

- Imao sam veliki motiv da sa čertvercem izborim vizu za Rio, ali nije išlo sve kako sam planirao. Bilo je tu nekih problema, nisam se uklapao. Nisam želeo da budem smetnja, pa sam se povukao. Nažalost, i posle mog povlačenja, četverac nije uspeo da izbori vizu za OI u Riju.

Kakvi su vam dalji planovi, ostajete li i dalje u veslanju?

- Dobio sam ponudu od Veslačkog saveza Srbije da radim u administraciji, oko organizacije Svetskih kupova 2017. i 2018. godine na Savskom jezeru u Beogradu i da budem neka vrsta tehničke podrške pri reprezentaciji. Prihvatio sam to, za sada sam tu, a za dalje videćemo.

Zašto veslanje? Kako ste se odlučili da počnete da se bavite ovim sportom?

- Veslanjem sam počeo da se bavim 1986. godine. Trenirao sam karate kratko, krenuo na vaterpolo. Bazen na Banjici bio je daleko, a živeo sam na Banovom brdu. Potom sam krenuo na košarku, ali se nisam baš najbolje snalazio sa loptom. Čim sam došao na Adu, krajem petog razreda, zavoleo sam ovaj sport i tu sam ostao 30 godina. Počeo sam u Crvenoj Zvezdi, a 1991. godine sam prešao u Partizan.To je bila prelomna tačka u moj karijeri. Da se tada nisam odlučio na taj korak, pitanje je šta bih postigao u veslanju. Verovatno ne bismo danas razgovarali.

Kao i mnogi veslači iz Srbije, i Stojić se posle srednje škole uputio "preko bare", na školovanje u SAD. Kakve utiske nosite iz Amerike?

- Pre mene bilo je nekoliko veslača koji su otišli u SAD. Konkurisao sam na Univerizet Braun u Providensu, u najmanjoj američkoj saveznoj državi Rod Ajlend. Tada je u Srbiji bila nestabilna situacija, ratovi, sankcije... Iz tog razloga nisam morao da polažem prijemni ispit, dobio sam stipendiju i uputio sam se u SAD. Braun je imao odličan veslački program. Veslao sam u osmercu, što u SAD ima najveću tradiciju. Bili smo šampioni Istočne obale, kao i cele Amerike. Pre podne su bila predavanja, popodne treninzi. Bilo je tu još momaka iz bivše SFRJ. Boravak u Americi me je oblikovao i kao sportistu i kao čoveka.

Nikola Stojić sa Đorđem Višackim na OI u Sidneju 2000. godine (Foto: Lična arhiva)

Kako ste se odlučili za povratak u Srbiju i profesionalno bavljenje veslanjem?

- Pošto sam završio građevinu na Braunu, zahvaljući našim ljudima u dijaspori, šest meseci sam radio u Čikagu. Predrasuda je da u SAD samo čekaju na vas. Ko želi da radi i ostane, može, ali nije baš da te vuku za rukav da ostaneš. Jedino ako si neki veliki naučnik ili stručnjak.
Presudan je bio poziv Nebojše Ilića. Tada sam odlučio da se vratim u Srbiju. U proleće 1998. godine bio sam u Beogradu, posle šest meseci pauze u treniranju. Sada sam siguran da nisam pogrešio što sam prihvatio poziv da nastavim veslačku karijeru u otadžbini. Prva potvrda toga je bilo osvajanje bronzane medalje na SP iste godine u jednoj veoma uzbudljivoj trci.

Tada je krenula čuvena saradnja sa Đorđem Višackim?

- On je završio Berkli i krenuli smo zajedno da se pripremamo za Olimpijske Igre u Sidneju. Tu smo bili najbliži medalji. Do poslednjih 300-400 metara imali smo poziciju za medalju, ali smo u finišu posustali. Nismo imali snagu, pa smo na kraju bili peti, iako smo se potajno nadalli odličju. Bili smo bronzani 1998. godine u Kelnu, dok smo godinu posle Sidneja bili srebrni na SP u Lucernu. S Đorđem sam veslao do 2003. godine, kada  se povredio samo mesec dana pred SP u Milanu i umesto njega u čamac je ušao Mladen Stegić.

Smenjivali su se dalje partneri u dvojcu. Posle Višackog, veslali ste sa Stegićem, Popovićem, Jagarom, Marjanovićem, Beđikom.

-  Na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine sa Mladenom Stegićem sam bio peti u dvojcu bez kormilara. Sa Jovanom Popovićem i kormilarom Ivanom Ninkovićem, bili smo šampioni sveta na SP u Itonu u dvojcu sa kormilarom. Posle sam veslao sa Goranom Jagarom i imali smo dobru saradnju. Izdvojio bih peh koji sam imao na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Udario smo veslom u bovu mojom greškom pri kormilarenju, ispali smo iz ritma i za sekundu se nismo plasiralu u A finale. Pobedili smo u B finalu sa 5 sekundi razlike u odnosu
na Čehe i bili sedmi u ukupnom plasmanu. Ali, ostaje žal za tim Igrama, gde smo mogli mnogo više. U Londonu sam veslao sa Nenadom Beđikom, ali sam imao povredu, pa smo odustali u polufinalu. Sa Beđikom sam bio evropski šampion 2013. godine u Sevilji.

Nikola je dobio mnoga priznanja, bio je sportista godine SD Partizan, ali izdvaja jedno.

- Kada sam bio šampion sveta u dvojcu sa kormilarom u Itonu i pobednik Svetskog kupa u dvojcu bez kormilara 2006. godine, izabran sam za sportistu godine u Srbiji u izboru Olimpijskog komiteta Srbije.

Naša zemlja nema veslačku medalju na Olimpijskim igrama još od 1984. godine. Može li u Tokiju konačno taj san da se ostvari?

- U veslanju je veoma teško da se izbori viza za Olimpijske igre. Biće sada još teže, pošto Međunarodni olimpijski komitet nastoji da izjednači muško i žensko veslanje, iako je muško neuporedivo masovnije. To znači da se broj veslača smanjuje, veslačica povećava. Ja sam lično protiv toga. Ipak, verujem da Beđik i Vasić, za četiri godine kada će biti na vrhuncu karijere, mogu da nam donesu odličje. Tu je i talentovani Šljukić u kombinaciji sa iskusnim Marjanovićem, a dolaze i Pivač i Mačković, tako da ne treba da brinemo za sledeći veslački
olimpijski ciklus - zaključio je Stojić za VESTIONLINE.