I lopta može da bude lek
Hiljade dece sa autizmom i teškoćama prošlo je kroz klub Ljiljane Stanojević, gde vežbanjem i igranjem košarke poboljšavaju motoriku, što im i te kako olakšava život.
Ljiljana Stanojević, košarkaška reprezentativka, nosilac nacionalnog priznanja, sa diplomama Pravnog fakulteta, Fakulteta za menadžment i Sportske akademije i osnivač kluba Liks, ceo život je posvetila sportu.
Osim što je igrala, bila trener, Ljiljana je bila i košarkaški sudija. Nosilac je najvišeg priznanja u sportu. Diplomirala je na tri fakulteta, Pravnom fakultetu, Sportskoj akademiji i Fakultetu za menadžment u sportu.
Knjigu nije ispuštala ni dok je išla na utakmice i razna prvenstva. Sportu je, kaže, podarila ceo svoj život i trudila se da nešto ostavi iza sebe. Ljiljana je pokrenula i jedinstveni projekat u svetu "Razvoj motorike kod dece sa autizmom i teškoćama kao vid lečenja".
- Od malih nogu sam bila aktivna i pohađala sve moguće aktivnosti. Oduvek sam imala taj takmičarski duh. Bila sam odličan đak i uvek sam pomagala onima koji su imali slabije cene. Ko god je došao kod mene na obuku, poboljšao je ocene. Nastavnica me je uvek molila da ostanem posle časova i da pomognem lošijim đacima. Vrlo rano sam počela da igram košarku i to u Partizanu, koji je moja velika ljubav. Kad god je bio neki kros, bila sam prva, bacala sam kuglu, skakala udalj. Iz atletskog kluba Partizan su me molili da pređem kod njih, ubeđivali me da ću biti uspešnija nego u košarci, ali nisam prihvatila. Bila sam čudo od deteta u toj velikoj Jugoslaviji. Bila je jaka konkurencija i bilo je teško ući u reprezentaciju. Bila sam plejmejker u seniorskoj reprezentaciji - priča Ljiljana Stanojević.
Najdraži rođendanski poklon
- Debitovala sam kao juniorka na turniru u Italiji. Baš na dan mog rođendana, 24. juna, proglašena sam za najbolju igračicu turnira. To mi je najdraži rođendanski poklon. Dobila sam i revlonovu šminku, zlatni nakit i sportsku opremu. Šminku sam posle podelila drugaricama. Kad god smo putovali nosila sam knjigu sa sobom i učila. Edukacija je vrlo bitna u životu, ne samo zbog diplome. I sportisti bi trebalo da se školuju i obrazuju, jer su uvek uzor mladima. Bila sam direktor i radnici su me obožavali. Radeći u Ministarstvu sporta, prva sam žena koja je bila trener seniora.
Ljiljana se više od dve decenije bavi radom sa decom. Kada je reč o projektu "Razvoj motorike kod dece sa autizmom i teškoćama kao vid lečenja", objašnjava:
- Razvoj motorike nije koncipiran kao usputna aktivnost i vežba, već kao jedan od glavnih vidova lečenja dece sa autizmom i drugim teškoćama. Na sasvim nov način stimuliše se fizička aktivnost dece, razvoj motorike i raznih pokreta, koji u interakciji razvijaju i kognitivne, intelektualne sposobnosti dece, proces mišljenja, pamćenja i odlučivanja. Vrši se i njihova socijalizacija i uključenje u svakodnevne fizičke aktivnosti i obavljanje dnevnih potreba. Na taj način postiže se poboljšanje kvaliteta života, kako njihovog, tako i njihovih roditelja. Dugujem veliku zahvalnost Marku Markoviću, glavnom fizioterapeutu, koji je od početka projekta prisutan na svakom treningu. Bez timskog rada zaista ne bih mogla da postignem takve rezultate. Mnogo mi je pomoglo to što sam bila trener.
Provod u Meksiku
- Zvali su me i iz Zvezde i Vojvodine da igram za njih, čak mi nudili i stan, ali ja sam ostala verna Partizanu. Kao vrhunski sportisti nismo bili uobraženi, stajali smo čvrsto na zemlji. Opsedali su me udvarači, ali mene je zanimala samo košarka. Nijedan trening nisam propustila. Na utakmice smo putovali na sve načine. Sećam se da smo jednom presedali u Lapovu i ja sam iskoristila priliku da ispod lampe kod jedne česme učim dok smo čekali voz. Nezaboravan je bio boravak u Meksiku na Univerzijadi. Svaka država je imala svoj soliter i svako veče su učesnici kroz igru i pesmu predstavljali svoju zemlju. Posetili smo te piramide Maja i to mi je fascinantno.
Hiljade dece je prošlo kroz klub u Beogradu.
- Trener treba da bude autoritativan i strog, a opet sam s druge strane emotivna, jer deca su specifična i ne možeš biti uspešan ako im nisi drag. Uspevala sam da budem vrlo stroga, jer sam u sportu naučila da bez discipline nema rezultata. Volim decu i uvek sam kontrolisala kakve su im ocene, jer u tom slučaju ne mogu da treniraju dok ih ne poprave, vodila sam ih u pozorište, bioskop, zoološki vrt. Išli smo zajedno i na more. Recimo, imala sam jedno dete koje je imalo kraću nogu i svi su ga šikanirali. Naučila sam ga da fantastično šutira trojke. Čak sam ga uključila da igra utakmice. To dete je psihički procvetalo. Svi se bave zdravim mališanima, a ovo je zaista nešto humano. Sport ne treba da bude samo rekreacija, već i način lečenja dece s autizmom i drugim teškoćama. E, moja misija je da toj deci pomognem i uspevam u tome. Nije to klasična košarkaška dvorana, već je tu i prostor sa krevetom, radni stočić... Uspevam da im popravim motoriku, da ih naučim da obuju cipele, da zakopčaju dugmiće. I slušaju me. Planiram da napravim veliki kvalitetan centar sa bazenom.
