Enigma o ratnom usvajanju dece iz BiH
Sudbina 46 dece, predratnih štićenika sarajevskog Doma "Ljubica Ivezić”, koja su 1992. godine u organizaciji Dečje ambasade "Međaši” izmeštena u Italiju, nije rasvetljena ni posle 18 godina. Na spekulacije da su deca, a danas su to odrasli ljudi, usvojena, odnosno prodata, zvanične institucije Bosne i Hercegovine sve vreme odgovaraju, uglavnom, ćutanjem, dok roditelji mališana nastavljaju da tragaju za istinom i žive s nadom da će dočekati dan kada će im "neko” morati da kaže šta se, zapravo, dogodilo sa njihovom decom.
"Neću odustati dok ne saznam ko je kriv, vlasti BiH ili italijanske. Moje dete je usvojeno bez moje saglasnosti, onaj ko je to uradio morao bi i da odgovara”, rekao je za "Politiku” Sarajlija Uzeir Kahvić, otac Sedine koju je usvojila jedna italijanska porodica.
Kahvić je jedan od retkih ojađenih roditelja koji je, zahvaljujući sopstvenoj upornosti, uspeo pronaći ćerku i prvi put su se sreli u Italiji 2006. godine i od tada su u stalnom kontaktu. Abid Osmanović, nažalost, nije dočekao susret sa sinom Renatom. On je, prema tvrdnjama generalnog sekretara Dečje ambasade "Međaši” Duška Tomića umro prošle godine.
U ovoj neobičnoj i nadasve tužnoj priči glavni i osnovni problem je to što nikada nije utvrđeno gde su završili dopisi koje je italijansko ministarstvo inostranih poslova, putem Ambasade Italije u BiH, uputilo u BiH kako bi se biološki roditelji izjasnili o tome žele li svoju decu dati na usvajanje. Dopisi Suda za maloletnike u Milanu su, navodno, uručeni Ministarstvu inostranih poslova BiH, gde im se, prema saznanjima roditelja, "gubi svaki trag”, što je Uzeiru Kahviću i još jednom broju roditelja bio dodatni motiv da pokušaju da putem suda dođu do istine. Pre pet godina tužili su nadležne institucije BiH, jer ih smatraju "odgovornim za uskraćivanje njihovih roditeljskih prava”.
Portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić potvrdio je za "Politiku“ da "ovo tužilaštvo radi na predmetu nezakonitog usvajanja dece u Italiji”, te da se, na bazi prijava koje su podneli pojedini roditelji i nevladine organizacije, "sprovode određene istražne radnje”.
S druge strane, portparol Udruženja roditelja nestale dece Predrag Savić izražava nezadovoljstvo načinom istrage koja, kaže, "tapka u mestu”.
"Istraga traje već nekoliko godina i način na koji se sprovodi je neadekvatan, jer se ne prikupljaju relevantne činjenice o propustima koji su napravljeni na strani BiH”, naglašava on i dodaje da je "iz Italije u BiH upućeno čak 36 naloga koji nikada nisu stigli do roditelja dece”.
"Izostanak odgovora iz BiH je, zapravo, osnovni razlog što je u Italiji usvojeno 23 deteta bez saglasnosti njihovih bioloških roditelja”, dodaje on i podseća da se usvajanjem dece pre pet godina bavila i jedna ekspertska grupa Saveta ministara BiH čiji izveštaj je, smatra Savić, "bio jednostran i nepotpun zbog činjenice da prilikom istraživanja nije tretirana i sama procedura usvajanja”.
Nakon što su izmeštena iz ratnog Sarajeva, deca su, prema saznanjima Udruženja roditelja, prvo bila smeštena u jedan katolički dom u Italiji, a potom su najmlađi premešteni u centar "Mama Rita” u Monci, a oni stariji u centar "Santa Marija del Mare” u Igea Marini. Do danas je pronađeno samo 11, od 46 dece, od kojih je, prema informacijama Udruženja roditelja, 23 usvojeno, dok je adresa prebivališta ostale dece nepoznata.
Generalni sekretar Dečje ambasade, inače advokat, Duško Tomić, koji je 1994. godine optužen za trgovinu decom i etničko čišćenje i koji je, posle 100 dana provedenih u ratnom sarajevskom zatvoru "Viktor Bubanj”, oslobođen svih optužbi”, smatra da je "krajnje vreme da se utvrdi istina o sudbini 46 mališana”, jer je "to krivično delo za koje neko mora odgovarati”.
"U organizaciji Dečje ambasade iz ratnog Sarajeva evakuisano je oko 38.000 dece, ne samo u Italiju, nego i u mnoge druge zemlje. Sva deca su vraćena roditeljima, osim ovih 46 koja su, na poziv komune Milano, izmeštena u Italiju”, kaže on i dodaje da se mora utvrditi čijom krivicom su deca usvojena i postala državljani Italije, bez obzira na to što ta deca, prema mojim saznanjima, žive dobro, mnoga od njih i ne znaju maternji jezik i ne žele da se vrate u BiH”, kaže Tomić.
